Zvonce na kućnim vratima, u ranim jutarnjim satima. Svjetlo danje, a jedva prošlo Štefanje i Ivanje…
– Oo…?? Oo…ooo… – otvaram vrata i od čuđenja čeljust, kao da sam na zubarskoj stolici. – Nin..ooo?!? Ooo… otkud ti??? – tog davnog prijatelja nisam imao čak ni u jednom od skoro šestotinjak »čujemvidim« nastavaka. – Nino, koje te dobro… ili zlo dovelo?
– Ma, ništa, stari moj… – gura mi Nino u ruke vrećicu, bit će buteljicu.
– Reci, Nino, je li neka posudbica? – jezik mi brži od pameti. – Reci koliko trebaš, ne okolišaj, znam da je gužva u ovim danima…
– Ma, nee, Vilkec! – odmahuje Nino, nesiguran smije li skinuti kaput.
– Hajde, hajde skini kaput, makni i taj »teroristički« šal i kapu! – bodrim ga. – Zar te ostavila žena, ona, ona… Silvija? Ili… Treba ti riječ utjehe, razumijevanja?
– Već prije frtalj stoljeća me ostavila! – smije se. – Ostavila me Silvija, a ja poslije Vedranu, pa još Tamaru… Ono, kak’ Shorty pjeva, sve »na kamaru«. Opusti se, ništ’ te ne trebam!
– Ne trebaš me?!? – zinuh kao da mi već stavljaju gornji i donji gebis. – Pojaviš se nakon deset, dvanaest, tko zna koliko godina, i ne trebaš me? Nikakva usluga? Ni materijalna, ni duhovna, ni… Znam! Sigurno ti treba bar onaj »Trešnjevkin« dres, dok smo još u doba romantičnog nogometa krali bodove »Zagrebu« i »Dinamu«?
– Ma ne trebam ništ’, sjedi tu, kad si već meni ponudio stolac! – sad mene Nino zove kao da je kućedomaćin.
– Po što si…, ovaj… mislim, pa što si, onda, došao? – gubim kontrolu nad riječima (Valjda se ipak malo više popilo u slavljeničkim danima?).
– Došao sam da te gledam! Da te vidim! Ma… baš da te gledam, zaželio sam se!
– Hmm…? – svašta mi projuri kroz glavu u doba ovih »rodnospolnih ludosti«, premda je Nino uvijek bio »macho-mucho« i ruku bih odrezao da veze nema s »prideparadiranjem«.
– Zapravo, Vilko moj… – opusti se Nino uz ponuđenu čašicu, kod nas zvanu »štamprlek«. – Dirnuo me naš velečasni Lojzek… Ili, možda i sam Mali Isusek!? U propovijedi nam je rekao, Lojzek, zgodnu pričicu o tome kako ljudi idu doktoru samo kad ga trebaju i onda još usput dometnu: »Evo me, doktore, al’ najbolje je da se što manje vidimo!« Pa je još naš pater rekao da se tako ponašamo i mi prema Bogu, da ga »želimo vidjeti« samo kad nas nešto »svrbi«, kad smo bolesni, nezaposleni, u besparici, problemima, kad nam dijete treba diplomirat nakon pol’ stoljeća studiranja, kad ne pomaže ni Ante ni Franc, ni »rođo« ni kum, ni »drug« ni »onaj iz ministarstva«, »ni babe ni stričevi«… Ukratko, da se Bogu, kao i ljudima, javljamo samo kad nam nešto treba – skruši se Nino. – Pa sam si ja pomislio… Zašto se Isus došao roditi u štalu? Nikakvu »vezu«, nikakvu »žnjoru« on nije tražio, nikoga nije »trebao«! Došao je a da nas ne treba, došao je jer nas voli. Bez »trebanja«. Pa sam tako i ja došao k tebi, Vilkec, sjetio sam te se…
Sjedoh, dirnut. I »predirnut« (a ostah bračno i muški vjeran svojoj ženi). Trebalo mi je vremena da se sjetim dopuniti mu štamprlek »i za drugu nogu«, »da ne šepa«! Naposljetku smo se napričali, zagrlili, Božić doživjeli…
Idućeg jutra probudio sam ženicu Jelicu:
– Draga, dragice… Danas ćemo malo do strica Drageca!
– Isuse, Vilko! – brzo i zaprepašteno se budi moja Jele, kao na zračnu uzbunu. – Zar si ostao bez posla?? Nekom moraš vratiti tisuće eura?? Što se dogodilo, koje zlo?! Pa nismo starog strikana Dragutina obišli već sto godina… Što trebamo od njega?!?
– Pa… ništa! Idemo bit’ »mali Isusi«!