Rukomet nas iznova povezuje. Nas, nepopravljive »muške (ili možda samo športske) šoviniste«. Ovaj put na neutralnom terenu, u našoj »Zlatnoj jeseni«, pred velikom plazmom. Zadnji »doplazi« naš dragi Debeli, s podebljom plavom šljivom pod okom…
– Ooo… što ti je to? Pogodila te bandera ili si stao na grablje? Aaa… – Toma preuzima ulogu glasnogovornika svih znatiželjnika – a da te to nije tresnula tvoja Ninočka?!? Svakakvih danas ima »ultimate lupetanja« i po finim kućnim »kavezima«!
– Hajd’ pustite me… Idite u miru! – Debeli odbacuje svaku diskusiju.
– A slušajte ovo! – Franc je zadužen za uveseljavanje čitanjem »delicija« iz odloženih tiskovina – Francuzi su, skoro još u novogodišnjoj noći, dok su svi još pripiti, donijeli zakon kojim se zabranjuje ćuškanje vlastite djece. Iako se, piše, čak 85 % odraslih Francuza protivi tome…
– Je, da, treba djecu na vrijeme otrgnuti od pogubna roditeljskog odgoja – brzo se Toma prebaci na novu temu.
– A što? Trebalo bi ih pljuskati i ćuškati?! – brani zakon naš intelektualac Željac. – Onak’, »po balkanski«?
– Daj, nemoj mi sad »pupovati« i glumiti kulturnjaka! – ne baca Toma ručnik u ring. – Znamo mi dobro za »pedagošku ćuškicu«! Da ih nismo svi, i sami, tu i tamo dobili, tko zna gdje bismo sad i kakvi bismo bili!? Ma, samo izmišljaju tko će luđe! Ne bih se čudio da za koju godinu, da budu sigurni da ih se ne ćuška, po zakonu djecu i dislociraju iz familije pa smjeste u ustanove gdje ih se ne će ćuškati. Već možda samo gladiti po… Daj idi, molim te! Roditelj najvoli svoje dijete pa će znat i kad mu treba dat mrvu po turu, za odgojnu pouku…
– Tak je! – nenadano se gorljivo uključi Debeli. – Kad sve to zmišljaju, kaj ne zmisle i zakon po kojem je zabranjeno da klinci pljuskaju odrasle?? Jer ova »šljiva« pod okom mi je od pljuske malog drugaša moga pajdaša!
– Ma daaaj?! Ti to ozbiljno?? – kliknusmo usklađeno ko »Bečki dječaci«.
– Da! Evo… – kreće priča – gledali smo tekmu kod frenda, i kad smo fulali gol, i kad sam raživciran viknul kako »Dule nema pojma«, mali Luka mi je odvalio ćušku!!
– Pa tako jaku? – zbunjen je Franc.
– Pa imal je u ruki onaj »joystick«! Jer mulac je istodobno gledal tekmu i igral neku svoju »pucačinu«!
– Ha, ha! Ti ćeš protiv naših rukometaša? Pa i s pravom te pljusnuo! – Toma je uvijek za akciju.
– Je, to je rekla i njegova mater, s pogledom punim divljenja za malog divljaka! – propiska Debeli. – I još me »utješila«, rekavši kak’ je mali prije par dana i svog starog tresnul šefljom, zaimačom il’ kutljačom, kak’ ti drago!
– Eeee… – Toma se uozbilji – takve pljuske već ne bi išle u red ovih »preodgojnih«. Takve i treba sankcionirati!
– Ti baš imaš cijelu lepezu tih pljuski, ha? – Željac nastavi bockati. – Ono, »pedagoška ćuškica«, pa »preodgojna pljuska«, »fliska iz ljubavi«… Što je sljedeće?
– Triska, pa šamar i šamarčina, koju ćeš ti dobiti ako se nastaviš praviti blesav! – ražesti se Toma, do crvenih očiju uperenih i na me. – A ti, piskaralo? Ne šuti, podupri me!
– Hm… Ne pljuskaj, pobaci me? Ja si sve mislim, kako su se samo tako humano sjetili zakona protiv roditeljskog ćuškanja u istim tim zemljama gdje je pobačaj sasvim legalan, prihvatljiv, napredan, da ne velim poželjan…
– Ha, čuj, to u duhu one »bolje spriječiti nego liječiti« – cinično prozbori i Dankec – jer abortus je ipak »najsigurniji put« da se na vrijeme izbjegne »strašni krimen« ćuškanja vlastite djece.
– I odgajanja! Jer to je danas, nekima, najstrašniji krimen! – stavi na raspravu Toma svoj »amen«.
