– Oohoho, Vilko! – sisvetske mirogojske šetnje uvijek donesu susrete s onima za koje nismo sigurni ni jesu li živi, a evo me pozdravlja srednjoškolski pajdaš »Dugi« (valjda Darko). Nakon brzopotezne izmjene klasičnih »kako si«, »što radiš« i »koliko djece imaš« setova pitanja, iznenađuje me – Čitam te ponekad. Čuj, bi ti u svojoj rubriki napisal jedan vic ako ti ga ispričam?
– Tja, ako nije prostački, da ne moram odmah na ispovijed…
– Ma jedan stari, politički… Znaš onaj kad je drug komunist, funkcionar »Mika Špika« došel u obilazak jedne tvornice cipela, pa gleda radnika kak se muči dok pribija čavliće na potplat. Pa upita šljakera: »Druže, a koliko pari cipela ti uradiš na dan?« »Sedam, druže!« odgovori mu radnik. A političar će njemu: »Pusti malo da ti pokažem!« I sjedne drug komunist i učas »potaraca« tri para cipela pa reče: »Vidiš sad kako se to radi? Pa ja bih u jednom danu uradio bar 50 pari!« »Da… ali, druže Mika, vi ste šuster, postolar, a ja sam inženjer kemije«, odgovoril mu siromah, ha, ha, ha! – i sam prasne u smijeh od svojega vica. – Eto, da ti ispričam ovaj vic, trebala mi je određena građanska hrabrost. A u jugokomunizmu, sreća pa tam ni bilo građana, tam bi mi bila potrebna »građanska ludost« da ga javno ispričam, jer bi odmah završil u »bajbokani«!
– Sad, istina, tad je od građanske hrabrosti bila puno popularnija »drugarska šutnja« – uhvatio me je Dugi u mrežu. – Svi smo bili drugovi u šutnji i »glumatanju«. Već s nepunih osam, u drugom razredu, znao sam što se smije govoriti u školi, a što doma, i to samo ako u blizini nije bilo susjeda ili tetka Slobodana, jer »tko zna gdje će se taj sve izlajat«… Pa, čovječe, od djetinjstva smo živjeli dvostrukim životom, ko mali šizofreničari, dobro smo još zdravi…
– Pa da, cvikali smo od svega – uključi se živahno i moj punac, dotad nasmrt umoran od »pogrobnoga taraparanja«, prepoznavši u neznanom Dugom »duhovnoga brata« – pazili što ćemo zinut! A danas, samo odi i slobodno uneredi kip Predsjednika ili hračni na predsjednicu, začas će se javiti i tvoji branitelji, zaštitnici tvojega prava na hračkanje i piš… uriniranje po svemu.
– I to nerijetko baš djeca bivših »sekretara ušutkivanja«, koja su se sad preobrazila u glasnogovornike tvoga »prava na izražavanje stava«… – zaokružih punčevu misao, kao da sam ozbiljan, »istraživački« novinar.
– Baš tak! Odlično ste rekli! – dobismo punac i ja peticu od Dugoga. – A onda im je sad, kao ti ga, za pisanje knjige o partijskom postolaru državniku trebala »građanska hrabrost« za to djelo? Koje je bilo popraćeno u svim medijima!? I to kao ni jedno od nekog branitelja, koji isto tak pišu, snimaju, a da ljudi za to i ne saznaju. Ma… kakva građanska hrabrost, trebal im je samo »drugarski bezobrazluk«, koji je ovih dana ionako prepunil sve stranice glavnih novina! Uvjeravaju nas kak da smo zaboravili sve što smo živjeli u Jugi, kak da svi imamo Alzheimera?! I to nakon rata, koji se moralo voditi da bi se oslobodili tog »idiličnog života«?! Čudo živo kako je onaj »kruti i rigidni komunizam« posvuda, čak u Rusiji, pao bez prolijevanja krvi, samo ovaj naš »meki, reformirani i samoupravni« padao je krvareći, i još priziva krv?! Pa sad, kad najslobodnije i »netjački« pišu bajke o povijesti koju svi još pamtimo, oni svejedno »cvilkaju« kako im za to treba silne građanske hrabrosti… Pa, tko ih dira?!
– Eto, vidiš koje sreće da smo se riješili toga i takvoga »petokrakog« sistema – smirujem ga jer sve živo na Mirogoju već nas gleda – pa danas svi možemo slobodno u demokraciji lupetati što nas volja!
– Hmm… nisam baš siguran – javlja se opet »crveno najiskusniji« punac – možda je pala »željezna zavjesa«, ali o tome što se u novinama smije i ne smije pisati, i danas se odlučuje negdje »iza zavjese«!
