Dan kasnije, nakon »dočeka na naglo«. Još naveliko slavimo i pomalo žalimo. I bez pića toliko smo opijeni rukometnim odličjem da nam je toplo i na otvorenom, tek pod strehom naše »Zlatne jeseni«. Nailazi poznati lik u nepoznatom izdanju…
– Hej, Milane, kud ćeš s tom maskom preko njonje? A gdi su ti kockice, crven-bijeli? – prvi reagira Debeli. – Dođi, da skupa proslavimo »Kauboje«!
– Zar vi još niste čuli za korona-virus? – mumlja Milan iza »kirurške« maske ko Hanibal Lecter. – Cijeli svijet u strahu, a vi…
– Hajd’, sjedi amo, ne trkeljaj! – priključuje se i Toma. – Ionako se taj virus prenosi spolnim odnosom i kašljem. Prvog se kod nas pravih muža ne moraš plašit, a ni kašlja nema dok mi tu grla »podmazujemo«! I kažu da je glavna borba s virusom uzimati puno tekućine…
– Ali, mm… mmrgh… – opire se Milan, ne skidajući masku. – Ali već je virus stigao i do Francuske!
– Ma, još ti stigneš nama platiti rundu dok ta korona sim’ stigne. Ni taj virus tak’ brz kak »strašivijesti« o njemu! Dođi, pričaj nam malo o rukometu…
– Ma zato je i stavio masku, da ne mora o tome! – ubacuje Toma u višu brzinu. – Daj, Milane, samo ponovi ukratko ono što si govorio dva dana prije prvenstva, ono da prvi krug nećemo proći jer »ljudi na istarskom poluotoku ne razumiju rukomet kao oni na balkanskom«…
– Ili nam pričaj ono kaj godinama već govoriš o Lini – i Debeli dobro pamti – ono da »Woody Allen samo glumi da je trener, al’ si nađe pomoćnike koji nešto znaju«, da »uopće nemamo igru«, da…
– Pa khh… kad sam to… Ma, idi… Pff…
– Otežano dišeš i kašljucaš, možda stvarno imaš taj virus? Da ti nije žena kupila gaće u kineskom dućanu? – polako Toma cijedi mast.
– A možda je naš Milan il’ neki njegov gastarbajter »pomogel« Norvežanima da Linu u svojim novinama nazovu »Skandaltrener« i prikažu ga kak rasista? – Debeli je upućen u prvenstvo bolje od svih.
– Ukratko, nemoj sad migoljit – zadaje Toma posljednji ubod. – Stalno si govorio da »nema pojma«! No, možda ćeš ti i sad reći da je i ovo srebro »osvojeno slučajno«? Ili bar da »nije dovoljno sjajno«…
– No, dobro… – pokunji se Milan – Mooožda sam nekad i rekao koju… Ipak sam ja igrao rukomet i bio pivotmen pa… Mislim, njegov stil igre… Zapravo…
– Zapravo su tebi uvijek smetale najviše njegove izjave, čini mi se? – pamtim i ja ponešto.
– Pa da znaš… – opusti se Milan pa i zaštitnu masku skinu s jednog uha. – Istina je da se manje čudim što su osvojili srebro, ipak su to igrači naučeni u klubovima da osvajaju… Ali više od svega me čudilo kako je trener bio tako miran, tako umjeren u izjavama, kako…
– …Kako nikome nije natrljao nos hrvatstvom i pravim domoljubljem? Hajde, Milane, slobodno reci što te tišti… – ispovjednički ga bodri Toma.
– Ma… mislim to kako nije napadao novinare, kako nije prozivao kritičare i odgovarao istom mjerom. Nije padao u vatru, već se znao kontrolirati…
– E to, samo to je od virusa! – dobacih.
– Kakvog virusa?!? – zinu Milan (ali i ostatak društva).
– Pa od »Dalić-virusa« poniznosti, dijagnosticiranog u Rusiji. Simptom su mu rezultati bez puno riječi!
