Osvojili smo »ljeto s Bonzijem«. Jedan od najjeftinijih aranžmana. Akcijski, na ponudi dana, s »first« i »last minute« popustom, a mojim iscijeđenim »dopustom«… Ukratko, pred nama je hrpa dlaka na četiri noge, s crnom njuškom, a navodno ima i oči ispod gustih »obrva«, kakve bih i ja poželio da ne vidim baš ovo sve oko sebe. Prošle je godine Bonzi bio u hotelu za pse, ali se vratio doma s poremećenim prehrambenim navikama pa više nije htio ni kušati finu triput sasušenu industrijsku hranu kojom ga moja djeca i unučad hrane… Bio je to glasan izgovor, a zapravo mislim da im je bio preskup taj hotel pa su zato sad za Bonzija izabrali apartman »Kod starog Vilka«… Zato i podbadam ženicu mi Jelicu da bismo im mogli naplatiti možda bar pola te hotelske svote, polupansion, s obzirom na to da Bonzi jede jednom dnevno, a nema kod nas ni odgovarajuće pseće društvo… Ona mi pak govori kako bih ja trebao mladima platiti jer sam dobio dnevnu dozu kretanja »za srce«, s obzirom na to da Bonzi obvezno, bez obzira na toplinske udare, mora obavljati svoje dnevne šetnje. Za svaki slučaj, odmah sam ga prvoga dana psećega mu ljetovanja izveo po najjačem »zvizdanu« pa je sve do noći imao jezik na podu, a sutradan kad sam ga dozivao zveckajući njegovim povodcem, »lajnom«, nije htio biti »onlajn«, pa se odlučio za »on line« šetnju, zavučen duboko ispod kreveta, i uopće počeo me nekako nedrugarski izbjegavati, skrivajući se iza Jelice i njezine široke afričke haljine za najvrelije europske dane. Svejedno me izbezumio svojim struganjima i cviležom, dodatnim noćnim ustajanjima zbog Bonzijeva »pi-pi«, a zarad njegovih nenadanih napadaja lajanja naslušao sam se i susjedinih…
»Možda da nam dogodine ipak ostave Frana i Emu, a uzmu na more Bonzija«, zdvojan se poluglasno »jadikam«, ali me Jelica »bonzijevski« prekida: »Šuti i budi sretan dok hoće djecu voditi sa sobom na godišnji! Pričala mi jučer moja Snježana, znaš ona ‘teta’ iz vrtića, kako je sve više onih, osobito među popularnima, trend-setterima, influencericama ili kak’ se već zovu, koji po dolasku u neko naše primorsko mjesto traže mogućnost upisa djeteta u lokalni vrtić! Ono, da im ne smeta baš po cijele dane dok moraju pocrnjeti i ispod vrpci ‘badića’? Ozbiljno, baš mi veli da im je došla jedna naša ‘zvijezda’ s malom pa kad joj nisu odmah pozitivno odgovorili, našla je ‘selonačelnika’ i smjestila malu u vrtić, da ona može u avanture, možda i s kakvim pesekom? Zato, budi sretan! Ipak smo dobro odgojili našu djecu dok na svoje godišnje umjesto psa radije vode i odgajaju vlastitu djecu!«
»Je, i dok ih još smiju odgajati…« pomirih se i ja, čak i pogladih zadahtanog Bonzija. »Prije nego budu i to morali prepustiti Svjetskoj zdravstvenoj, UN-u ili tko zna komu i pod kojom zastavom, sve samo da izbjegnemo tu ‘groznu nesigurnost života’ koji, zamisli ti tu drskost, još uvijek završava zemaljskom smrću!?«
