– Vidi sramote! Čeka se na granici u kolonama, kao da smo svi teroristi! – detonirajućim basom moj šuro, znani »Sin Oluje«, nadglasava sve televizijske novinare i spikere, dokazujući da su skriveni titlovi smišljeni ne za gluhe, već za slučajeve zajedničkog gledanja televizijskih vijesti. – A do jučer smo ih sve, ravno pristigle s mediteranskih splavi, morali propuštati i bez putovnica?! Ma, ovo sad su zakuhali samo zbog Uskrsa, da ljudima izbiju iz glave to »nepotrebno slavlje«…
– Hajde, hajde, što ste se uskokodakali oko to malo gužve na granici?! – maše punac Jura rukama kao samuraj sabljama, ne dajući mi da bar što vidim na ekranu. – Pih! Čeka se sat, dva? Pa?? A koliko smo sati mi čekali kad smo išli u Trst po jedne traperice i jaknu s perjem, da nam se dječica mogu po »Špici« napuhivati kao pauni! I još su nas pretresali do gaća i grudnjaka, a ovo sad, pa samo skeniraju dokumente, nit prtljažnika im pravo ne otvore! Ee, to čekanje od rane zore bio je pravi doživljaj! Malo bi se dva-tri sata podružili u koloni s ljudima, potegli iz pljoske, dali si oduška brundajući, makar u sebi, protiv tog komunizma i… Do ponoći bi se fino vratili i prepričavali što smo sve »prošvercali«!
– Eto ga, još jedan! Isti kao ovi naši političari i novinari! – rezignira šuro, pokazujući mi rukom na oca kao na cirkusku atrakciju. – Kad nam se predsjednica odvažila pa pismom malko oplela po Deželi i Europskoj komisiji, onda nisi znao jesu li se jače »iznenadili i žalili« Slovenci il’ naši mudraci!? Koji su odmah napali predsjednicu da ne treba tako »oštro«, da je to »neprimjereno«, da »ne treba dramatizirati«?! Mora da svi oni, kao i ti, tuguju za tim jednoumnim kolonama bogatog bratstva i jedinstva…
– Ma, vi ste sve naučili na gotovo! Čekanje, čekanje… Treba se učiti strpljivosti, uzdržljivosti! – ne popušta punac samo tako.
– A turisti, punac? – miješam se i ja. – Nije njima baš do tih »životnih škola« kad idu na par dana odmora…
– Oni pravi, koji su već bili tu, i dalje će dolaziti – uvjerljiv je punac – jer takav raj na zemlji i ljude tako anđeoskog srca nigdje ne budu sreli! Ma nema što im naš čovjek ne će dati! Istina, kao i svi pravi svjetski turistički radnici, pokušat će ih prvo malo »izvozati«, ali ako vidi da im je dušu otključao, dat će on turistu i od svojih usta, izvući najbolju rakiju i vino iz podruma, srce mu dat! Oni koji nas vole dolazit će, a oni koji se dođu samo tresti od glazbe po plažama i ne moraju…
– Daj, Stari, pričaš bajke! A »dobri susjedi« nam »začepili« državu usred blagdana, kad su svi pred granicom još bili punih crijeva! – slikovit je šuro. – Kak’ ne kužiš da sve to nije slučajno? Prvo ona Deklaracija o jezičini nepoznata imena, a tobož’ svi ju razumijemo. Onda skvičanje »vascelog regiona« zbog posrtanja »Agrokora«, koji je »bre, naša opšta fabrika«? Pa i športske kanale na kojima gledaš taj svoj »Real«, valjda i ne primjećuješ da su ti reklame na ćirilici, kad ti je već otprije »usađena u moždinu«? I sad ovaj »zastoj« na granici?? Sve ti je to, Stari moj, ponovno uvlačenje u neku novu tumor-tvorevinu na jugu, nalik na »Jugu«! Zar ti ne vidiš to?? A tim kolonama žele samo pokazati da nam je mjesto tu, u balkanskoj kaljuži!
– Ka… kaj, kaljuža? – muca punac na kajkavskom. – Pa kaj? Pa, rekla bi »Zločesta djeca«, »cela Dežela« malo je veće jezero od Balatona! Ma kaj jezero, baruština! A svaku baricu, ako se ne može kroz nju, fino ju se autom zaobiđe! Evo, preko »Orbanorszaga«! Budemo sve dogovorili, još i turistima u rakiji i maslinovom ulju nadoknadimo višak potrošenog goriva na obilaženje umjetno nastale baruštine!
– Ehehe, Stari, fakat si original! – od srca se nasmije »Sin Oluje«. – Lako da je ta baruština samo u Deželi, ali bojim se da se proteže sve do Bruxellesa i Haaga, otkud se i počelo širiti močvarno tlo…
