Umro je »kumić Dragec« – nastavlja mi moj stari prijatelj »djed Darko« donositi vedre vijesti u oblačna nedjeljna jutra – i to od staroga dobroga solidnoga tumora. Nekad bi stari jednostavno rekli »od starosti«, jer dograbil je »Gec« skoro i osamdesetu. Premda, umro je u bolnici pa tko zna na kojem bude spisku? Jer nitko nam dnevno ne javlja kol’ko ih je umrlo od tumora, srčanih ili moždanih udara, tak’ da su, na kraju, svi »žrtve virusa«. Nego, drugo si ja sad mislim! Ne tak’ davno, već sam i prve brčiće imao, u našim je krajevima smrt još bila prirodni, sastavni dio svakodnevnog života. Mislim, umiralo se najviše doma, a ne po domovima i bolnicama. I kad su umirali starci, ono »po voznom redu«, nije to bila nikakva drama u obitelji. Sjećam se kak’ sam, kao klinac, sjedio uz mrtvoga mi dedeka, molio sa ženama i čekao da nekako ostanem sam s njim, i izmolim mu našu najdražu molitvicu. I nitko se nije plašio da ću od toga »ponoreti«, da ću imati traumu, šok, kaj ja znam… Danas bi sigurno odmah doveli tri psihologa da izoliraju djecu od te strašne smrti uživo!
– Da, to se baš jako odijelilo od današnjih ljudi, mislim umiranje, ali daj nešto vese… – krenuh promijeniti temu (koja u mojim godinama sve više postaje futur najprviji), a moj Darker nastavi doista »veselije«: – Je, Vilko, još puno toga, kak’ ti knjiški veliš, »se odijelilo«, izgubilo! Evo, recimo, moji su starci nekoć davno s placa donosili živu kokoš i trebalo je to znati »srediti« za ručak. A ja danas, ja bih kokicu hranio kao člana familije, umjesto da ju pojedemo, jer ne bih znao kako ju »upokojiti«, da ne velim zaklati. I nisam jedini! Ne tako davno, prije samo koje desetljeće, bili smo u prilici »ordinirati« s jednom kokoši, na gruntu. I dok su mi se šogor i brat prsili i nadmetali koji će joj prvi zavrnuti vratom (a zapravo tek glumatali hrabrost), stara baka, sad već pokojna, zamaknula je iza šupe i za tili časak kokoš u njenoj ruci, od obješene glave do hrapavih prstića, bila je spremna za čerupanje i daljnju obradu. Prizor od kojeg bi se diglo »perje« na glavama današnjim damicama, koje kupuju već gotove panirane kokošje »nogice«, ne zanimajući se kako su im dotrčale do tavica i tanjura. Neke vjerojatno misle da kokoš ima četiri noge ili gornja i donja krila poput zrakoplova, već prema tome koliko je čega u paketu koji uzmu iz zamrzivača… A tek kolinje pajceka, tko je to još od mladih doživio i…
– No, shvatio sam te, smrt je negdje drugdje. I, dosta o tome! Zato je novo doba uvelo prisutnost očeva kod poroda djeteta! – odlučnije ga prekinuh, ali imao je Darkić već spremnog »asa u rukavu«: – Aaah, i to valjda samo zato da nam sve bude po onoj »puno babica, kilavo dijete«? Osim toga, stari moj, možda nam je baš zbog toga i počeo tako strmoglavo padati natalitet, zato što potencijalni očevi nemaju snage ni za rođenje uživo?!
