Rani ožujak zadržao zimska jutra i evo mene iznova pod haubom moga novoga, ni deset godina stara Citroëna, u pokušaju da ga »oživim«. I baš u tako delikatnom trenutku nailazi mi unuk i postavlja pitanje svih pitanja: – Djede, a čega si se ti odrekao ove korizme?
– Čega, čega… Sad bih ti rekao – pomislio sam, a naglas izgovorio tek: – Ničega, ali najradije bih se odrekao ovoga auta! Samo što ću onda kad ne znam voziti role?!
Onda me, razočaran, zasuo svim pozitivnim čega su se odrekli njegovi mama, tata, susjedi gornji i donji, znao je mangup čak i za učiteljicu da se odrekla slatkoga! Pokušao sam mu objasniti da nije sve u odricanju i kako ljudi često to uzmu samo kao »vježbu izdržljivosti«, ali on me »otpilio« rekavši da bi baš volio vidjeti kako bih se to ja odrekao piva s Debelim, za vrijeme utakmice na TV-u!
E tada sam, kao zadnji hajdučki gubitnik, počeo malomu tumačiti da mi koji smo navršili šezdeset više ne podliježemo akrobatskim postovima, ali Luka mi je samo odmahnuo i produljio. Ostadoh zamišljen. Valjda sam zaboravio na korizmeno odricanje zbog »koronskih godina«? Ta »sve što sam trebao znati o korizmi naučio sam u koroni«… I kako se odricati (čak i svoga bližnjega), i kako ostati bez prijatelja zbog glupih rasprava, i kako opraštati »krajnjima«, i kako ostati bez oprosta »milosrdnih«. A ponajviše sam, od vlastodržaca, naučio onu: »Remenje na hlačama si stežite sami, a kravatu oko grla ćemo vam mi!« I tko bi se sad sjetio još i dodatnih odricanja?! Uostalom, velika većina tih koji su čekali korizmu da se odreknu cigareta, pića ili kolača čine to ponajprije zbog svoga zdravlja, da se malo dovedu u tjelesni red! Zainate se pa to odrade kao pravi »korizmeni gastarbajteri« na privremenom radu. Ono, svake godine u isto doba, mjesec i pol na »baušteli«, sve pretrpe i »odrade«! Dobro, dobro, treba to izdržati, treba sobom vladati, ali… koja velika korist Bogu i bližnjemu od toga?! Osobito ako istodobno »reže« i psuju na sebe i sve oko sebe jer su lišeni ovoga ili onoga!? Trebalo bi u korizmi više raditi, onako iznutra, na sebi… Pomislih i zabih se opet pod haubu da još jednom pokušam dati umjetno disanje autu.
– Oho? Korizmeni radovi? – začuh Francov glas. Kao novopečeni penzić, počeo je ići svakoga dana na ranu misu. Možda si je to dao kao »korizmenu zadaću«, ali očito je poželio podijeliti mi i lekciju »za one koji žele znati više«.
– Vilko moj, ja ti se divim, prepoznajem pravi korizmeni duh! Pa tko bi danas još popravljal tak’ staru kramu? Danas čovjek samo troši i kupuje, tko živ više išta popravlja?! Sve troši i baca: i hranu i ambalažu, i računala i televizore, i stare mobitele i žene il’ muževe kad ostare… Troši čovjek nemilice, troši i sebe sama, tol’ko se bude potrošil da ne bude imal kaj Bogu donesti, jer to kaj mu ostane bu samo za vraga dosta! A moj Vilko, on popravlja stari auto, pa kako ne bi i starog sebe, je l’ tak?! Samo naprijed s korizmenim popravcima!
