– Još dok sam bil u kratkim hlačicama – u prvo ovogodišnje svibanjsko jutro zabavlja me moj pajdaš Debeli svojim monologom – pa sam svakog svibnja u osnovnjaku »pod mus« (nezagrebački Hrvati bi rekli »pod moraš«) pisal rođendansko pismo »Ljubičici Beloj«, a istodobno doma potajice u prosincu pisal iskreno pisamce svetom Nikoli, pomišljal sam kak’ ni u redu da nema nekog svetca komu bi i odrasli pisali pismo da im ispuni želje, makar i skrovito da nitko od komunista to ne vidi… Poslije sam, mladi šljaker, na to pomalo i zaboravil jer su me »drugovi«, kak najbolje desno krilo fabrike, svakog svibnja vodili na »radničke sportske igre« širom Juge. Makar, bilo je tu još raznih igara i igrica za stolom i pod stolom, da ne velim i kaj gorega… Uglavnom, tek kad mi je u slobodnoj i nezavisnoj, tad smo si mislili i »našoj« Hrvatskoj, moj mali Markić počel ići na školski vjeronauk, tek tad sam skužil kak su nam »crveni« sakrili onog komu smo trebali dalje pisati pisma: svetoga Josipa, našega Jožeka! Tek tad sam pokopčal da on, osim u ožujku, ima i blagdan baš na 1. maj, to jest 1. svibnja. I još da se zove »Josip Radnik«! Pa nemaš boljega kojem bi pisal pismo s radničkim željama! Sad, istina, danas je taj izraz radnik malo zgubil na važnosti. Možda bi se i on danas bolje zval sv. Josip Djelatnik ili Zaposlenik, da ne velim Josip Predradnik, možda čak Menadžer ili, narodski, Neradnik? No, zafrkavam se malo, ali svejedno, dobro bi bilo i sad mu napisati pismo. Recimo da sam, kak nisam, mladi dečec kak moj sinek Marko, s nepunih 35, napisal bi mu: »Dragi sveti Josipe, ti kaj štitiš radnike, zaštiti i mene, osobito od previše posla, a premalo prihoda. Hvala ti kaj si nam ove godine za svoj blagdan osim graha osigural i štrukle u Maksimiru, ali da je bil i komad kotlovine ili bunceka, ne bi se mi bunili. Daj mi, sveti Josipe, ove godine, prosim te, nađi neki dobar posel, makar i preko ‘rođe’ Zaharije. Neka bude i preko veze, samo da ne ostanem na cesti bez veze! Ak’ baš nikako drugačije, nek’ bu i prek’ onih s levog krila; sa starim kadrovima, dojajenima koji su još s mojim tatekom igrali te igrice s crvene knjižice… Dragi sveti Josipe, daj mi bar toliko da mogu i ja, kak i ti, obiteljsko gnijezdo sviti. Po mogućnosti dvospolno jer bi htel i svoga sineka, a dedina unuka dobiti. Maloga radnika. Budem mu iz zahvalnosti dal i tvoje ime. Ili bar Jose, jer se tak sviđa mojoj desetljetnoj zaručnici Ellanie…«
– Jako si lijepo to napisao, mislit će Josip da mu se Bog opet javio u snu! – grcajući, prekidam ga. – Samo si zaboravio napisati još ono najvažnije: »I daj mi, dragi sveti Josipe, da budem poput tebe pa da ne odgovaram bezobrazno Šefu, već da trpno znam držati jezik za zubima i strpljivo raditi, uvijek na dobro svoje familije i firme…«
– No, Vilko, ti ga stvarno znaš pretjerati! Tebi čovjek ne bi dal ni »radnički… pasulj!«
