Naopako. Vidim ja da će prije ovi naši »svemožemovci« raznih stranaka, frakcija i derivacija posvojiti afričku dječicu iz zemalja koje ne dopuštaju posvajanje nego li ću ja »posvojiti« taj novi »naš« euro! Ovima prvima nadležni pružili još svu potrebnu potporu i medijsku šutnju, a mene zaglušili reklamama o »našem euru«, koji nas veže i spaja, koji je radost bez kraja! Baš kad sam se već u snu naučio množiti i dijeliti sa 7,5345 i upravo kad sam pomislio kako će to biti korak naprijed, shvatio sam da će sve to biti… hrpa pleha po mojim već ionako prošupljenim džepovima! Badava su mi djeca i unučad za Božić darovala fini kožni novčanik kad je sav za novčanice, a u pretinac za novčiće ne bi stalo ni pola onoga što mi je vratila Saima u pekarnici kad sam joj sa 20 kuna platio perec! Premda sam u novom ljetu dosad samo pet puta kušao ili bio prisiljen nešto platiti živim novcem, imam kovanica već toliko da bi mi za taj opaki »tezoro« trebala već cijela ona velika kesa Dunda Maroja! A, nema čega nema među tim novčićima! Uz eure i cente iz raznih europskih zemalja, dobio sam i nekoliko konvertibilnih maraka, par starih šilinga i nizozemskih guldena, čak i prastari austrougarski filir! I, zapravo, čak ne mislim da me itko pokušao prevariti, jer tko zna čime ću sve i ja sutra plaćati!? Možda doista najjednostavnije da stvarno nabavim tu kesu Dunda Maroja? Prodam novčanik i kupim kesu? U nju sve usipam, pa o rame i onda na blagajni izvlačim iz nje »denare« kao kuglice lota, dok se meni ili blagajnici sve po glavi ne pomota?… »No Way!«, kako bi na novohrvatskom rekli naši novopolitičari europskog štiha ali iz balkanske kovnice. Ni govora, kakve kese i novčići! I dosad sam izbjegavao blagajne i dućane kao vrag tamjan, kupujući tek benzin, i to karticom, a odsad… Odsad ću još i taj perec, i mentol-bombone plaćati karticom! I sve ostalo. Znam, reći će mi Željac kako »gospodari svijeta« baš to i žele, kartično plaćanje koje im daje potpunu kontrolu nad nama i našim kun… eurima, centićima, nad svime što »bogec« ima, i da će on i dalje radije sve svoje spremati na hrpu i držati u kesi, »da se kaj gorega ne desi«. Ja ne mogu više, predajem se pa nek’ me nadziru! Malo mi je samo »neugodnjak« kad vide da čovjek u tako ozbiljnim godinama i s toliko staža, tako intelektualna izgleda i gotovo aristokratska držanja, ima sve račune prazne. Nigdje »tezora«, a oni me »uzeše nazbilj«!? Uh, da me to ne dođe glave…
– No, zar si zaspao?! Pa daj ubaci tu lemozinu! – mune me ženica Jelica pod rebra, taman toliko da mi je pola tih plehanaca iz šake upalo u sakristanovu vreću, a pola posvud po podu crkve, zazvonivši sred nedjeljne mise poput božićnih zvončića. Heeeh, nema vam više elegantnog držanja papirnate desetke ili banove dvadesetice među prstima; sad su nam i milodarne šake vjerničke zgrčene, stišćući pregršt nevidljivih kovanica… Pa daj ih ti odjednom sve »iskipaj« kroz pravi otvor!
