U duhu one da »svatko tko se nakon navršene šezdesete ujutro probudi, a ništa ga ne boli, prvo se zapita je li živ«, ni ja ne smijem preskočiti Svjetski dan bolesnika ili Gospu Lurdsku. A ne bih to učinio već samo zato što je taj dan ustanovio »moj papa«, hajd’ točnije – da ne uvrijedim ove druge »papeke« – papa moje mladosti i zrelosti, prvih brkova i očinstva, dok sam još mislio da je to dan za tamo neke daleke… I opet sam za prvoga (možda i jedinoga) čitatelja, još u evolucijskoj fazi slušatelja, odabrao milu mi ženicu Jelicu…
– Čuj, kak’ ti se čini naslov »Bolest kao test«? Mislim, ono, kad se čovjek razboli kao mlađi, tad »testira«, otkriva komu je važan i potreban, a u starosti dočekuje bolest da vidi komu je drag i tko ga stvarno voli! Jer ne će ga tada više nitko odmah s posla nazvati i pitati kako je i kad se vraća; ne će mu ženica kuhati rakijicu, odvagujući je li mu temperatura dovoljno nisko-visoka da ipak može skoknuti po malu u glazbenu, sjećaš se?… Neee, u to najzrelije, da ne velim »prezrelo« doba čovjekovo, u bolesti nema više onih koji priskaču iz koristi, nego samo onih koji ga vole. Bar kad je riječ o nama, koji njegovatelje ne ćemo moći »privlačiti« sefovima sa zlatnim šipkama, već im možemo ponuditi tek »šipak«. I još, uz Dan bolesnika, nekako mi se vidi da se ovi mlađi od kojih četrdesetak – iz naših pozicija nemoći još »dečeci i mlade puce« koji pucaju od zdravlja – sve češće plaše svega i svačega! Je l’ od pandemija, od (ne)cijepljenja ili mobitela i »prekomjerna guglanja«, ali – slušam ih – čim ih nešto zaboli, odmah će dobiti srčani ili moždani, poneki zloćudni tumor kojemu ja ni ime ne znam, ali oni prema internetu »već imaju pet sigurnih simptoma« baš za taj rak s tri reda kliješta! Čim moraju na pregled, već znaju da će im »nalazi biti katastrofalni«, a kad ih »zažiga« ispod grudnoga koša, već su »gotovi«, za u koš?! A moji i tvoji vršnjaci pak, čak i kad je evidentno da »pršte od bolesti«, odmahuju rukom na sve loše znakove pa ih slušam kako mi tumače: »Ma to mi se samo zaležala lijeva ruka, a prsti mi trnu od uskih kineskih cipela… Malo se zadišem dok cipelu zažniram, ali nije to ništa… Po noći pet put’ trčim na WC, ali samo zato kaj sam navečer popil C-vitamin… Ma, imam malo krvi u stolici i šećer mi malo skočio, ali inače sam odlično!« Ne razumijem, i tu mi je bolest kao test, jer kako to i zašto da ju mladi uveličavaju, a stari umanjuju…
– Ma, ja bih rekla da je to povezano s općim društvenim stanjem – eto je, Jelice, postala sad i sociologinja. – Mladi se valjda plaše jer vide da ova Hrvatska nikamo ne ide i da im nema spasa »bez ViP-a i AP-a«, a stari vele da je sve dobro jer vide kak’ im se opet vraća staro doba »jugobalkanluka«, Jugoslavija… – zastane kad me ugleda kako sam unezvijereno zinuo. – Hajd’, uz rijetke izuzetke poput tebe, kojima je »od kolijevke pa do groba« uvijek najgore i imaju bar dva-tri sarkoma, melanoma i još nekoliko neizlječivih bolesti »ala Vili«!
