Znao sam da će me koštati taj prelazak na euro, ali nisam ni sanjao da ću izgorjeti »na kuglicama i skakalicama«! Znao sam da će cijene nekretnina skočiti u nebo, ali tomu sam doskočio tako što od nekretnina imam samo zakočena lumbalna leđa. Zasad. Do zlatne starosti imat ću nekretnina od ramena do koljena. Tim više će mi trebati neka pokretnina na kotače, a otkako caruje euro i za polovni auto moram iskeširati što je prije bilo dovoljno za novi, rumunjski. No i moj »četvrtni« auto dobio je na cijeni pa ga mogu prodati kao polovni i dodati za »polovniji«. Jasno, ako nekršćanski prešutim da troši motorno ulje (skupo kao maslinovo) brže nego mi doma suncokretovo te ako zatajim da će mu se s prvom studenom kišom upaliti lampica »engine« pa gorjeti do Božića, kad će mu mraz popaliti i sve druge kontrolne lampice, kao božićno drvce.
Svašta sam mislio da znam o »eurozoni« dok nisam s Jelicom otišao na jedan morski vikend. Sve s plemenitim ciljem »da unučad bar na dan-dva doživi more s djedom i bakom« (a zapravo zato da njihovi roditelji, premda na godišnjem, dobiju mrvu počinka). Odmah po dolasku u večernju šetnjicu, s njih troje malenih… Tko ne bi miloj dječici, po nemiloj žegi, kupio po kuglicu sladoleda. Gotovo se natječemo, brži sam od ženice, ali mi hladne kuglice smrzle lice! Četiri loptice (prohtjelo se i Jelici lickati) slatke obojene vodice – 90,5 kuna! (Oprostite što još računam u hrvatskoj valuti, ali tek tako u punini shvatim prazninu nastalu u novčaniku). Osjećao sam se pomalo kao u prastarom jugopropagandnom šovinističkom vicu: »Hoćeš ‘kuglju’ ili iz automata?« jer ne mogu shvatiti kako mi rođaci morskih sladoledara u Zagrebu prodaju cijeli masni burek za pola eura manje od ove kuglice?!… Bilo kako bilo, nisu se još sladoledi polizali, a našli smo se među trampolinima. Cika i vika: »Morate vidjeti kako skačem salto«, »kako se pravi zvijezda« (samo me toga poštedite, molim)! Tu smo prošli malo jeftinije jer Jelica nije đipala, a jedno 10-minutno skakanje u vjetar košta samo 22,5 kuna. Potrošismo cijelo bogatstvo, a još nismo ni na »s-putno« pivce sjeli!… I baš kad je moja Jelica krenula po »škuribandama« potražiti kakav bankomat, začuo sam malce kako dreče: »Deda, evo ‘napuhanaca’! Oni su najbolji!« I doista, cijeli se balonski dvorci podigli pred nama. Čime li samo pune te goleme »napuhance« (smišljene za završni »ispuhanac« mojih rezervi)? Možda istim plinom koji su triput ispreprodavali i od kojega se sad svi nadimaju: i oni debelo plinoficirani i oni koji ostadoše depilirani naivno čekajući burzu plina. Eh, tko je i meni kriv pa sam propustio već »Plinsku aferu 2«! Valjda će biti nastavaka koliko »Rockyja« ili »Umri muški«, pa da i mi »babe splašene« dođemo na gas?
Vratila se Jelica, zinula, ne može vjerovati da sam i naše večernje piće ulupao u dječje skakutanje. Zagrlim je i tješim: »Neka skaču, to im je životna lekcija. Neka nauče, dok su još mali: kad biraš napuhance, oni ti uzmu sve!«
