Sjećate li se »moga prijatelja Willyja«? Ili ste čak imali tu sreću da ste prije trideset jeseni, poput Jelice i mene, svoju dječicu zabavljali puštajući im na videu taj film. Već tada čučala je u meni »konzerva«, pomalo sumnjičava prema prijateljstvu siročeta i kita ubojice (Tko li je tada mogao sanjati kakvi će nas »dječji« filmovi danas dočekati!), pitajući se ne bi li bolje bilo da je našao vršnjake za »nogač na dva mala« umjesto što hrani kita? Ali hajde, bila je to lijepa filmska bajka, a nisam se morao preozbiljno plašiti da će naša djeca poželjeti kita u dvorištu, niti je na našoj hrvatskoj obali tada bilo zabunkeriranih hotelskih kompleksa u čijim bazenima tko zna kakve beštije plivaju. No, ni pet godina nakon filmskoga hranjenja kita, počela je pod našim krovom veća opasnost – »hranjenje tamagotchija«! Koliko god sam se borio protiv te pošasti, naposljetku je baš svako dijete u kući (uz tihu potporu mamice im Jelice) imalo svoga »ljubimca na privjesku«, te ga je »hranilo i pojilo«, »pazilo i mazilo« jer, užasa li za djecu, ta digitalna glupost, taj »moj prijatelj Tamagotchi« mogao je i »uginuti« ako mu se u pravilnim razmacima nije »ubrizgavalo« sve potrebno za »život«…
Koji dobar uvod, tek danas to razumijem, za »moga prijatelja Mobitela«! Za to čudo, ma »čudovište« u našim džepovima i torbicama, koje svejednako »paze i maze«, »hrane i napajaju« puneći im baterije urednije no svoje trbuhe, i mala dječica i mi starčad, kojoj zabunom postavljeni alarmi redovito zazvrndaju baš gdje ne trebaju. I sada me, grintavca starog, drugi – ne samo mlađi, već i »poletni starčići« – uporno opominju kako ne smijem samo »negativistički« mrmljati na »najkorisniji izum povijesti«. Jer, odgovaraju mi, »što ima veze ako nas mobitel prisluškuje pa nam na spomen zimskih cipela odmah na zaslonu ponudi deset stranica s vodonepropusnim modelima« kad se, valjda, baš tako i potvrđuje kao »dobar prijatelj« koji, eto, ima savjet i želi nam pomoći u svemu što nas muči. Rođena djeca mi se rugaju da sam »upao u vremensku rupu« koristeći se mobitelom samo za razgovor, kad na njemu mogu dobiti sve: od prognoze vremena do stanja na cestama, od cjenika, satnica, plaćanja računa pa sve do… molitava za svaki dan! Odmah mi je postalo jasnije zašto u crkvi sve češće vidim i te koji prije početka mise »prčkaju« po mobitelu, zagledani u ekran umjesto u oltar. Dok im ja tražim »trun u oku«, oni sigurno mole neku molitvu, obavljaju devetnicu, možda čitaju baš o čitanjima toga dana, pripremaju se za misu… A onda poslije, kada dođe trenutak pružanja mira i ja im već sasvim skrušeno raskajan pružam ruku, ti isti »mobitelci« zvjeraju uokolo, kao »dive se štukaturi«, »gledaju u anđeoska nebesa«, jer… Heeh, da postoji neka aplikacija i za to, da mogu poslati neki »tvit«, neki »tik-tuk« umjesto da pruže ruk… Ma, neka vama mobiteli – meni je draži »moj prijatelj Debeli«!
