– Hej, Risbo! Jesmo farbicu nabacili, ha? – u još uvijek polupraznom gradu Debeli sa svoje štacije pod suncobranom lokalnog »minimarketa« vidi baš svakog prolaznika. – Preplanul si kak »poroci Miamija«! Jesi ‘de bil na moru?
– De?… Bil?… Debil…, jesam debil sam! I na moru! – prihvati Boris bačenu rukavicu. – Rekordna četiri dana, nakon pet godina neodlaženja. I još sam od toga u šoku!
– Ma daj? Kaj su te šokirale ljepote krajolika ili krajolici golotinje? – Debelom je doista asfalt udario u glavu.
– Da… baš, vratili smo se goli kao crkveni miševi! Još da nismo bili u »garaža-apartmanu« kod prijatelja s posla… – otpuhuje Boris. – Pa ljudi dragi, je l’ vi znate da su tamo na moru duple cijene nego u istim dućanima ovdje! Mislim ono, isti dućan, isti naziv, »brand« i logo, a cijene druge… »morske«! Dvaput više! I to najviše piće, sokovi, pivo, čak i voda. A ono »slatko pivo«, od naranče i grejpa, koje i moja Sanja voli podudati, pa to je tamo skupo kao šampanjac!
– Čisti »kradler«! – »podgrijava« ga Debeli. – Ha, čuj, tam je more pa su ljudi manje žedni. Malo se nagutaju i dok se kupaju pa je čist u redu da je pijača malo skuplja.
– Ma daj, to je sramota! – nije Borisu do zafrkancije. – U istome dućanu za iste novce tu na kopnu natrpaš cijela kolica, a tamo niti dno košarice?! Ma, to su za mene čiste »morske ideje« morske Hrvatske!
– Je, baš svega ima! U našemu »malome mistu« na moru – javih se i ja, kao pravi »babac«, makar da dadem do znanja da smo i mi bili na moru (rekordna tri dana) – stranac kupio stari hotel usred sela pa ga fino dotjerao i preuredio. Nova fasada i stolarija, nova terasa, napravili bazene, tobogan, obnovili stari minigolf, posijali travicu, dovukli stada bijelih ležaljki… I?… I, doslovce, sve ogradili! Usred mjesta! Da nam ne bi ni slučajno palo na pamet da možemo popiti jednu hotelsku kavu na terasi, sve da smo za nju i spremni istresti godišnju ušteđevinu! Neee, ne, to je samo za njih, terasa je samo njihova, oni imaju »svoj kavez«! A mi svoj, neograđen, izvana, na glavnoj šetnici… Zasad se još obostrano možemo gledati, bez plaćanja ulaznica, jer im se još nije stiglo pripiti raslinje uz žičanu ogradu, da ih skrije… Baš »morske« ideje kako privući »elitni« turizam! I predati, prodati vlastitu obalu…
– Čekajte, čekajte! Gledajte… – Debelom sive stanice počinju užurbano raditi nakon što je Boris platio novu rundu. – Povezal sam vaše dvije štorije i… imam rješenje! Ograda! To je prava stvar, pokazal je to već Orban pa ga sad prate i zapadnjaki, jer sigurno su oni kupili taj hotel. Pa ak’ se može hotel stavit’ u ogradu, onda se, još i lakše, može iza žice metnuti i dućan! Pa zakaj onda ne bi, fino, mi na moru napravili, iza ograde, »dućane za domaće«? Ograđene sa svih strana, u koje ne smiju stranci neg’ samo mi bokci, a u kojima će onda biti normalne, »svehrvatske« cijene soka i piva! Je l’ mi dobra ideja, jesam zavredil još jednu pivicu po regularnoj cijeni?
– Hmmm… – zamisli se Boris – uz takve kao ti, možda bi domaćim turistima stvarno i bilo jeftinije da, tijekom godišnjaka, s mora autom »skoknu« do kopnenih dućana!
