– Zadnji dan ljeta! Zar nije u redu da Bogu na tome zahvalimo i preporučimo mu se za bogatu jesen! – pompozno Debeli stavlja »litru i vodu« na stol pod moju strehu, a s obzirom na to da ga prati žena Jasna, vjerujem da ne misli na Dioniza iliti Bakusa, jer uz nju sigurno ne će biti bakanalija.
– Imaš prav’! I u »Zlatnoj jeseni« gemišt nam je nedohvatljiv otkad se računa u eurima, pa je dobar i tvoj »delanec«, on je još »u kunama«? Tja, tko nam je kriv da nemamo za bolje zabave, kao ovi dečki iz »Hrvatskih cesta«… – potvrđujem i dotočim Debelomu, doslovce i metaforički. – Ti mene »pogodiš« kupicom, a oni si pogoduju milijunskim poslićima, rodbinski i prijateljski kak’ bumo si i mi sad spili…
– Tko, kaj? Pa oni, kao i prije oni iz »Hrvatskih šuma«, afera »Fimi-medije« ili »Adrisa«, oni od »Borga« do Connorsa… Oni su se samo malo »zaigrali«, »zaletjeli« u izvršavanju svoje, danas časne i normalne, društvene dužnosti! – šokira nas Debeli pa razveže i prije no mu se jezik počne sapletati od pića. – Ma, stari moj, nas su k’o klince skroz krivo odgajali! Uvijek su nas učili kak’ se ne smije imat puno… Ne samo mi, nego nitko, čak ni »drugovi«! Učili su nas kak’ je privatno vlasništvo »prevladano«, nepoželjno, skoro mrsko. Pamtim kak’ je postojala čak »Komisija za ispitivanje porijekla imovine«! Bila je sramota uhvatiti te da uz redoviti posao imaš još kravice i koke, neki dodatni ili tajni biznis. I sobe su se iznajmljivale bez prijave. Sjećam se kak’ mi je jedne noći, kod stare ujne na moru, neznani kopneni študent postal »prvi rođak«, ak’ naiđe turistička kontrola. Živjelo se tad da je »neimanje« bilo poželjno i hvaljeno stanje. »Imaš kuću, vrati stan!« pamtiš to? A vidi danas… Umjesto u banki, šparaju »u stanovima«! I onda, moj Vilkec, odgajani tak’ u duhu neposjedovanja i »društvenoga vlasništva«, našli se mi odjednom u… krivom životu! U »dobu poduzetnika«, kad je sve to stjecanje radom, vještinom, a posebno već »stečenom« imovinom postalo »zakon«, postalo dika i novog društva slika! Doba poduzetnika! A mi u njem… »oduzetnici«?! Problem, neprilagođeni »teret današnjice«, »kočničari«, nesposobnjakovići koji ne znaju zgrnuti… Koji još uvijek natražno misle kak’ i ni baš pošteno da jedan ima psu za janjetinu, a drugi živi kak pes. Ali ne taj spomenuti.
– Eeh, taj »Zapad«, kako smo ga samo čekali… – razbudila se i moja sjećanja. – Mislili smo da će nam med i mlijeko poteći. Mali obrti i velike zarade, nikad više u divovske »fabrike«… A stigosmo tek na »sprovod Zapada«. Samo magla mita i dim korupcije.
– Znaš kaj, stari? – studiozno će Debeli. – Vidiš ove nevladine udruge? Žive kak’ bubreg u loju, ak’ su na pravom valu ovih »levih« politika. Najbolje da mi osnujemo »Udrugu oduzetnika«, za borbu protiv nepravilnosti poduzetništva! Ha, kaj veliš?
– Joj, dečki, vi ste baš dva vječna gubitnika! – Jasna je vrlo jasna. – Pa takve udruge već postoje! Pa što su svi ovi koje, na izbor, zaskakuju »uskokovci«? Što drugo rade nego nama »oduzimaju«?
