– Kako je vani divno! A vi se tu zabili u kući kao krtice! – kroz tek načas otvorena vrata naša nam »zlatna mladež« (svakom su roditelju, pa i siromahu, njegova djeca »zlatna«) unosi iglice inja i odjeke gradske vreve. – Da samo vidite! Ti štandovi, borovi, ukrasi, šarenilo, ludilo, taj Božić u… – zbuni se načas naša srednjoškolka Dora – …hoću reći taj Advent u gradu, to je nešto neviđeno, čarobno!
– A tek fritulice! Palačinke, lepinje… – i njezina prva rođakinja, šurina mezimica Valentina, (profilirano) je oduševljena. – I adventske kobasice, mmm… najbolje su one bijele, pa u senfu, pa u kečapu… Idući put moram uzeti s majonezom!
– Čini se meni, kakav ste dar govora dobile, da vam se i kuhano vinčeko omaknulo! – naglas se pitam ili konstatiram.
– Joooj, vi starci!!!… – otpuhuje Dorica, ali učas je već »na drugoj platformi«. – Evo, gledajte taj vaš telkač, i tamo vam je sad »Advent u gradu«, možda vidite i Valentinu i mene! Gledaj, Tina, evo onaj štand na kojem smo skoro kupile onu ogrlicu! Ma, super je taj advent u Zagrebu!
– Advent u Zagrebu, advent u Beču, advent u Budimpešti, advent u Pragu, sad i advent u Splitu, advent u Županji… Čeka se još advent u Babinoj Gredi, advent u Špičkovini i advent u Muću! – poplavno zabruji punac, stari Jura. – Pa onda, ono kao što postoji pariški, bečki ili zagrebački šnicl, tako će sada biti i bečki i zagrebački i »tkoznakoji« advent; jedan s fritulicama, drugi s kobasicama, treći s mrvicama…
– S mrvicama Božića? – uključi se, očekivano, i moja najdraža punica. – Ja to uopće ne razmem, zakaj to sve i treba, meni su dost’ moje zornice, krunica i po jedna svjećica svake nedjelje. Ne razmem ni zakaj sve te parade po gradu nisu, fino po hrvatski, nazvali »došašće u Zagrebu«?
– Zato što nisu čuli za tu riječ ili im zvuči prepobožno! – nastavi stari Jura. – Lakše, a sigurno i »europskije« im je s adventom: »advent sim – advent tam«, svaki dar, svaka donacija i svaka »bezvezacija«, sve im je advent… Babe ti jadne, još malo i pomislit ću da smo svi postali adventisti!
– Je, deda, kad ti je sad advent »in«! – javi se opet Dorica. – Svi se veliki gradovi sad natječu čiji će advent biti bolji!
– Baš… kao da advent nije jedan?! Zar mogu postojati različita dočekivanja Isusa? – uznemireno rastuženim glasom javi se moja ženica Jelica. – Zar ne bi taj advent, to došašće, trebao biti uvijek i jedino iz srca, u srcu??
– Drage moje, očarane i zanesene… – nastavi punac (umjesto mene) – sve vam je to… malo niže od srca! Slavili bi ti bečki, praški il’ »zagrebaški« gradski oci i trgovci, sjajnim lampicama i kobasicama ne samo advent, nego i »božićnjaka« i »mraza«, i »brahmu« i »putru«, i »kamu i sutru«… i sve što će biti dobro za njihov džep! Imaju oni to sve u malom prstu gdje para pada i bez rada, imaju svi oni već advent »u… džepu«!
– E, to ste dobro rekli, punac! – prozbori i Jasna, šurina bolja polovica. – Ja sam se samo od katedrale i Dolca spustila do tramvaja, onak’ »promatrački«, pa… te fritulice, prodaju ih po kao da su drago kamenje! Treba za taj i takav »advent«, fakat imat’ puni džep!
