– Heeeej, ženo, što to opet navlačiš?! Puna nam je kuća i bez toga!! – od čuđenja razjapio usta moj šuro, znani »sin Oluje«, gledajući kako se njegova prenatrpana »najljepša polovica«, puna vreća i vrećica, jedva kroz vrata stana probija. No s njom je i moja Jelica…
– Vidi, ni moja ženica ne zaostaje! – koristim gužvu da reknem koju. – Natovarene su bolje neg’ sveti Nikola i Krampus! Pa, cure drage, zar se dijelila neka donacija za južnoeuropske zemlje u zastoju, za poplavljene ili preplavljene? Stvarima…
– Je, to su ti današnje automobilizirane žene! – nastavlja šuro, dok žene tiho ali uporno vrećama prekrivaju sve slobodne površine – Više im mi nismo potrebni za »lov«! Same odu, natovare, istovare… kuća nam je kao župni Caritas! Sigurno su to opet nove vreće »krpica« od tete Brankice, »za dječicu«, koja se više ne će ni roditi, za »zlu ne trebalo«, za ako stegne sibirska zima, za »ako smršaviš ili se udebljaš«, za »vidi ako ti što paše, a ostalo baci i podijeli«, za…
– I onda – nastavih sitnim vezom – dva dana »probavaju«, dvije stvari uzmu i properu, sve drugo »privremeno« gurnu u stranu pa »mic po mic«, stvar po stvar i kuća nam postane kao skladište kineske robe! I pretrpanošću i mirisom! A padne li mi na um »svetogrdna« misao da bismo nešto mogli i baciti, tad ovo ne može »jer je bilo bakino«, ono drugo je »uspomena iz djetinjstva«, za prerasle izlizane traperice je »emotivno vezana«… A ja, vezan za stolac! Nemam kud zakoračiti jer sve je zakrčeno!
– A vidiš kod mene? Fale samo oznake »Minirano!« Nepotrebnim stvarima! – još je slikovitiji »sin Oluje«, šuro moj – A tek slijedi božićno doba, novi val zakrčivanja životnoga prostora!
– Hrpa nepotrebnih sitnica… – opet nadovezah. – Prvu večer ćemo ih metnuti na regal, drugu podrobiti pod nogama, treću smjestiti u ono »privremeno skladište«, a iduću godinu već to ne ćemo moći baciti jer je postalo »draga uspomena«!!
– A da ti pola toga netko baci dok te doma nema, ne bi ni znao da si to imao! A ni naše žene! Još bi i zahvalne bile što su dobile prostora u stanu! I zato – tresnu me šuro po plećima, s »heureka« izrazom na licu – znam kak’ ćemo se izvući iz ove kronične besparice! Osnovat ćemo firmu »Bacam po kućama d.o.o.« ili koja već slovca idu, da to izgleda ozbiljno. Pa ćemo ljudima nuditi uslugu bacanja svega nepotrebnog iz kuća, dok njih nema doma! Jer ovakvo magazinsko stanje vlada u 90 % hrvatskih domova. Svi ko hrčci nešto »čuvamo za crne dane«, kao da su ovi bijeli. Još ćemo ljudima platit’ kartu za kazalište ili kino, samo da iziđu na par sati, a mi im fino pobacamo sav nepotrebni višak iz kuća, stanova, šupa i podruma! Sve bez emocionalnih stresova i dirljivih uspomena vezanih uz crvljive rame bez slika i lavandirane bunde s kojih su pred moljcima utekle i pandžice olinjale lisice. I ljudi se fino vrate doma, nađu poređeni stan i uopće ne otkriju što im to fali! Ma, čisti »bum« bi bio taj posao, ja ti velim!
– Griješiš! – prekinuh ga usred ushita, zagrabivši rukom u jednu od vrećica sa stola. – Gledaj, koliko čokoladnih svetih Nikolica su nam donijele naše »žene-lovci«! Piiii, koliko ih je, cijela »biskupska konferencija«, valjda ih misle dijeliti i djeci iz susjedstva, ma iz cijele ulice i grada!!
– I, kakve to veze ima? – zbunjen je šuro.
– Pa eto ti dokaza da staro ne treba bacati! Vidiš koliko se toga da napraviti od starih, neprodanih i pretopljenih uskrsnih »zečeka« i »pisanica«! Vidi, ovaj Nikolica – skinuh s jednoga zlatni omot – i bijelu bradu ima, sigurno od onih čokoladnih jajca koja su pobijelila »bez roka trajanja«, ha, ha! Vidiš kako treba sve čuvati i iskoristiti! Nema bacanja za prave mahere!
