Nakon što poudate i poženite vlastitu djecu (ako ste te sreće) može vam se lako dogoditi da se više nikad ne nađete na velikoj zajedničkoj fotografiji svatova, makar u ulozi statista. Stoga sam baš radosno raspamećen dočekao poziv Dalibora, našega krsnoga kumčeta. Jest da je »na probnom braku« već dvajst godina, no lijepo da su to ipak odlučili sakramentalizirati, u trenu kad je trbušić zrele mlade dosegao »brenticu« svakog pravog muža mojih godina.
– Jeliceee, daj se najljepše obuci pa ćemo ih zamoliti za onu našu »drugu bračnu« fotku! – dovikujem ženi, podsjećajući ju na neobičnu istinu da imamo tek jednu jedinu fotografiju s naše svadbe. Nisu se tad zvali »profići«, već se vjerovalo entuzijastima s novim kolor-fotoaparatima. Naš Vjekić se baš iskazao pa je od 36 predviđenih, nakon sedam dana razvijanja u fotostudiju »Hanžek«, s filma izronila tek jedna fotka s vidljivim licima junaka: nas mladenaca i župnika Jože, već u kolor-sumaglici. Badava su nas tješili kako naš »brak s jednom fotkom« traje duplo nego kod onih sa sto, odlučili smo to ispraviti na nekoj godišnjici. Pa desetu nismo slavili jer je baš umrla baka, uoči dvadesete punica je završila na hitnoj, na 25. su u jeku bile pripreme za svadbu kćeri, 30. su »pojele« unukove krstitke… Tako moramo i dalje održavati brak skladnim, bar do nove fotke.
– Vilko, nije to »to«, ne možeš na tuđoj svadbi svoje fotke delat! – ledno je Jelica pogasila moj ushit. – Bolje misli na poklon za mladence!
– Misliš dar? Kupit ćemo im onaj zidni križ iz svete knjižare, skoro unikatni, dat im još »par-sto« kuna i…
I, samo što nisu svi popadali od smijeha kad sam to izgovorio! I žena, i kćeri i zetovi, refleksno i unuci, kao i oni znaju više od mene? Vrlo brzo »pao sam« i ja, čuvši što se sve od mene gosta očekuje. Ne, nisam baš tako zarobljen u prošlosti da mislim kako se i danas za svadbeni dar donosi kristalni komplet vaze i pepeljare, mlinček za kavu ili sjajeći beštek (to je već bio »bingo«)… Ali da ćemo morati istresti čak 250 eura, uz »taj tvoj križ, kad piliš«, to nisam ni u crnobijelim snovima sanjao! Jer, rekoše mi mladi, danas se daje 150 eura po glavi svadbenika, »prosječni stolac« je 80 eura (»moraš bar još toliko dati, koliko si pojeo«), a u paru se može proći s mrvu manje nego dvaput »po glavi« (valjda, žena ne će »oštro«, a muž majonezu, ili obrnuto)… Šok! Pa u naše se vrijeme na svadbama nisu plaćale nikakve »stolice«, a sjedilo se kao u foteljama, jelo na vagone, pilo u potocima… I nisu to bila »art-predjela« za gledanje, nego pravi špek! Samo u jutarnjem »vajngulašu« bilo je više vina nego u buteljicama koje sad škrto iznose!
– Imaš pravo, Jelice! – sinule mi lampice. – Napravit ćemo novi foto na 50. godišnjici braka. Ma, što godišnjici, obnovit ćemo ženidbu, napravit novu svadbu! Grandioznu, s bezbroj uzvanika i s »ekstrastolicama«, da bar tad zaradimo kakav polovni autić ili novi telkač! I sa sto »pozerskih« fotki, makar nakon toga u braku bili još samo pet godina!
