Proslavismo još jedan državni praznik, blagdan za koji većini nije dokraja jasno što se slavilo ni zašto je to neradni dan… Sveta Tri kralja. Debeli »točno zna« da je to samo zbog »srpskog Božića« pa još potpiruje zašto neradni dani za sve nisu i blagdani drugih manjina jer »kaj bi nam falilo da ne delamo i na Kurban-bajram ili na Jom Kipur?« Vjeroučiteljica Zdravka poučava ga o velikoj važnosti Bogojavljenja, ali ni ona mu ne zna odgovoriti zašto onda to nije zapovjedni blagdan, kao drugi sveti dani koji su postali državni blagdani? Ja nemam ništa protiv njegova ni njena, neka neradnih dana u prezaposleno doba; dragi su mi mudraci na devama i pravim se da znam zašto ih slavimo, a opet krivo mi da i sveti Josip nije dobio svoj neradni dan u zemlji čiji je zaštitnik. Hajde, istina, na praznik rada je i Josip radnik, ali taj mi se nikad nije činio kao onaj pravi, više kao »podmetnut« drugovima »prvoga maja« koji su se ponašali kao da su oni stvorili rad. Uostalom ni imena mu nema na popisu državnih praznika, s kojega i ostale crkvene svetkovine nisu prošle puno bolje od Tri kralja. Za Božić već podulje nismo sigurni slavimo li orašara ili »mraza«, bar oni koji ne vjeruju u Isusa, a postalo čak »netolerantno« uznemiravati čestitkama u kojima se naslućuje što se slavi toga državnoga blagdana. Uskrsni ponedjeljak slobodan je valjda zato da se »otpuhne« od Uskrsa, nedjelje, pa se po medijima ne moraju mučiti tumačeći zašto je neradan. Kao što moraju s Tijelovom, za koje i dobar dio »vjerničkog korpusa« nije siguran zašto se toga dana ne radi. Sve svete odavno smo sami pretvorili u Dušni dan, koji je postao već toliko običan da izgubim i posebnu regulaciju prometa do groblja…
Po najnovijem, od pojave »pluralističkih historičara«, sve manje znamo i što slavimo na klasične »bezbožne« praznike poput Dana državnosti ili Dana pobjede. Po njihovu pisanju povijesti više nismo sasvim sigurni ne samo kakav se rat tu vodio, već ni to jesmo li 5. kolovoza ’95. pobijedili ili izgubili, kao ni koje žrtve slavimo na Dan sjećanja!? Voda došla i preko grla pa jedan njihov »falš« udžbenik povučen iz uporabe, a »historičari« se uznemirili do bola. Jasno, kad pamte (i njihovi očevi) one zlatne dane komunističke »multiperspektivnosti«, kad smo mogli birati hoćemo li povijest učiti po »igmanskom« ili »bleiburškom« udžbeniku? O da, velika je tada bila školska ponuda različitih udžbenika… Zato, Bože nas sačuvaj »jednoumlja« u nacionalnoj povijesti?! A zapravo, možda bi nas trebalo hrabriti to njihovo buncanje o pluralizmu istine i fakata te traženje »hrabroga suočavanja s tamnim stranama naše prošlosti«? I ja jedva čekam udžbenike u kojima će se učiti prave jasenovačke brojke, iz kojih ću saznati i o Jazovki, Maclju ili kojoj trećoj jami, bar u zadnji tren prije vlastite. Možda čak naiđe i udžbenik koji će pisati o Tuđmanu u dobru svjetlu ili u kojem će stajati da je Stepinac svet. To je jedini »falsifikat« koji bih prihvatio.
