– Hej, Dankec! Sigurno si vodio klince na crtić… – u »supermulti šoping zabavištu«, baš na katu famoznog »cineplexxa« (u koji ulazim sa strahom »do pleksusa«, nikad dokraja pripremljen na udarce preglasnim zvukom i histeričnom slikom »foršpana«), susrećem prijatelja s djecom pa provjeravam jesam li baš ja najgori otac na svijetu – ili na dječji film?
– Ni slučajno! Takvih se najviše plašim! – konspirativno mi odgovara Dankec, istodobno djeci dajući sitniš za njihanje na električnim konjima i autima, za malo mira. – Radije ti ja s klincima gledam one filmove na kojima pošteno stoji oznaka »12« ili čak »15«! Pa sam unaprijed spreman. I objasnim im sve što je i zašto je kvarno u filmu. Momentalno djelujem pedagoški! A ovi filmići baš »za djecu«, stari moj, tu i meni treba vremena da skužim gdje mi podvaljuju! Evo, neki dan gledam s njima prelijepi crtić o rodama. Na kraju nose rode dječicu obiteljima, kad ono… nose i jednome muškom paru! Ne znam je l’ bilo i ženskom, sve ti je to u sekundu-dvije… A ja, ipak, svoju djecu još uvijek učim da mama i tata rađaju djecu!
– A ne učiš ih da rode nose djecu, ha?… – okrećem na šalu, ali se Dankec zahuktao, ipak su njegova djeca dosta mlađa od moje.
– Pusti ti to! Jedno je bajka, a drugo kad mi u slatkastom celofanu prodaju rodnu ideologiju, svjetonazor i preodgoj djece. Ili, nedavno neki film o pingvinima… – zastaje Dankec da bi se s još malo »pleha« za njihanje riješio dotrčalih klinaca. – Znači, ti pingvini, nađe se jedan mladi kojem nije do pingvinskog kričanja nego bi taj »stepao«, plesao. Različit je, traži svoj put. I, stari moj, nije film završio dok, svi do jednoga, pingvini nisu »stepali«! Pravi hepiend, a svi pingosi »prolupali«!? Ma, stari, danas samo uzmi nekog »različitog«, »drugačijeg« i već imaš pol’ filma, crtića il’ predstave. Druga polovica je da taj »diskriminirani« postane glavni, najomiljeniji, da na kraju sve bude kak’ on hoće! I, eto ti love i uspjeha!
– Oprosti… – razmišljah ja dok je govorio. – Zar nije i prije tako bilo s dječjim bajkama? Zar nisu različiti, drugačiji i Pinokio, Palčić, Ružno pače?…
– Ali nije bajka bila drugačija, »izvrnuta« ko smrdljiva čarapa! Ni njen cilj! – kao da me spreman čekao. – Nekadašnji različiti su težili onome općeprihvaćenom, mijenjali se, prilagodili. Čak i postajali bolji u onome istome zbog čega ih je većina izrugivala! Pinokio je od drvenoga postao živi dječak od krvi i mesa, još bolji i odaniji svome Gepettu nego drugi klipani svojim pravim očevima! A Ružno pače postalo je labud, ljepši od svih pataka i gusaka koje su mu se rugale, a poslije se sigurno sve zaljubljivale u njega! A danas? Danas svi pingvini moraju proplesati jer je jedan to poželio? Pa su na kraju opet svi isti, kao »uniformirani« i svi »čvrknuti«, kao što je na početku bio samo jedan!? Danas svi postanu vještice i čarobnjaci, a »najsimpa« likovi za klince imaju »vražje roščiće«?!? Stari moj, danas bi u »Pinokiju« svi postali drveni, operirali bi si nosove i amputirali noge i ruke, samo da mogu staviti drvene! Sve to što našoj djeci podvaljuju – zastane da udahne – to ti je sve čista demontaža prave bajke!
– Demontaža bajke, dobro ste rekli! I ja sam za to! – nenadano nas zaskoči Debeli, kojeg unatoč njegovim XL-ovima nismo ni vidjeli.
– Ti si za??? – zinusmo.
– Pa da! Tko je retardiran i mogel pomislit da se radi o demontaži kinematografije!? Nek’ je nama hrvatskog filma, a treba demontirati »bajku« onih kaj su peneze za film pretakali u svoje džepe i koristili za »pljuvanje« po Hrvatskoj! – zastane pa sad on nas zbunjeno pogleda. – Kaj me tak gledate?? Kaj vi niste govorili o »bajkama« korupcije i diskriminacije u HAVC-u?
