– Ufffff… pfffu… pppuf! – otpuhuju naša srednjoškolka Dora i njena nerazdvojna »BFF« Andreja dok preumorne upadaju na još (s)umornije izlizani trosjed iz dana demokratskih promjena.
– Što je cure? Kao da ste došle s radova na pruzi Brčko-Banovići ili iz treće smjene rudnika Trepča! – kućedomaćin, djed i punac Jura dočekuje ih slikama iz nekog pretprošlog pliocena, a koje nam danas sve više prodaju kao »novo sutra«. – Pa niste se valjda umorile, gdje ste to bile?
– Ah, pomagale smo u crkvi kod podjele prvopričesničkih haljina… – otpuhuje naša Dora. – To ste trebali vidjeti…
– Pa što tu ima teško, pa nije to kopanje vrta! – lanuh.
– Hajd’ pustite djecu, neka govore! Pa nije ovo sjednica vlade – nadglasa nas sve punica, »šefica svih šefica«. – Recite vi meni, curke, kako je to izgledalo?
– Kao prvo, morale smo se tamo »boriti« protiv ovakvih »okamina« kao što ste vi! – iskoristi Dora priliku. – Pola ih je došlo, roditelja, čak i baka, bez djece! Makar je pater svima na misi rekao da obvezno dođu i prvopričesnici, da mogu isprobati veličinu haljina. Ali ne! Jer »Fran je na nogometu«, »Lara je na engleskom«, »Marko još spava«… Jedna bakica, za koju sam mislila da je najpobožnija, ta je prvo prigovorila zašto te haljine djeca nisu dobila u školi?! Kad sam joj krenula tumačiti, »pričepila« mi je zašto smo onda haljine morali dijeliti subotom, kao, »zar nam nije bilo dosta što je i ta prvopričesnička priprema bila subotom pa oni nisu stigli ni prekopati grunt«! Kao da sam ja župnik!? Pfff…
– Najbolji mi je bio onaj zbunjeni! – kroza smijeh prekida ju prijateljica Andreja. – Ja ga pitam koliko mu je dijete, a on veli: »Pa… ima devet godina.« Ha, ha, pa svi prvopričesnici imaju devet! Kako je bistar, bolje da mi je rekao da ima noge kao kornjača ili vrat kao noj!
– A ona mala koju je »pikala« haljina pa je mama pitala imamo li kakve mekše! Ha, ha! – opustila se i naša Dorica. – I ona koja je pitala zar nemamo i neki drugi »noviji model«! I mogu li oni preko te staviti njihovu, čipkastu? Ha, ha! A tek ona nalarfana mamica, u minjaku, koja je primila haljinu između vršaka noktiju, pa rekla da će to nositi na kemijsko čišćenje, iako smo joj fino rekle da su sve haljine sad oprane…
– Ha, ha! Nosila je haljinu kao da je sad s njom prebrisala gume na autu! – zvoni Andrejin smijeh. – A ona mama s muškom »zuzom«, znaš ona s »bekemicom« koja je pitala može li se u toj haljini biti onda i na prvopričesničkom ručku…
– Baš! Pater bi baš htio iz haljine saznati što je bilo na jelovniku, ha, ha! – sad se već cure nadopunjuju kao Messi i Rakitić. – I još, mogu li »zbog slikanja« i odlaska na selo zadržati haljinu još dva tjedna, ha ha! A prvo im je bilo rečeno da ih se vrati još na dan prve pričesti.
– Ipak, »vrh vrhova« bio je kad je onaj tata, znaš onaj nalik na ove tipove iz sabornice, patera izravno u facu pitao: »Čujte, a koliko će ta parada trajati jer imamo dogovoren ručak u restoranu? Može se to malo ubrzat’?« Mrak! »Mrak-sataraš«, kad se nisam tad onesvijestila od smijeha!! Kako ga je pater gledao, mislila sam da će krunicom s pojasa nasrnuti na tipa, ha, ha!
– Onda, što sad kažete vas dvojica? – uhvati baka-punica trenutak zastoja, dok se mladost gušila od smijeha, da se obrati nama rugalicama.
– Ha… – poraženo slegnuh ramenima – možda bi trebalo početi priređivati »prvopričesničke reprize«? Za nas starije?
– Nemamo tako velike haljine! – nastave srednjoškolke grcati. – Ni tako mekane, ni tako čiste, ni tako prozračne, ni tako »modno onesviještene«, ni…
