Opet kod Drageca i Sonje. U životnoj dobi kad te proljeće više (samo od sebe) ne pronađe u izbezumljenoj betonskoj vrevi, došli smo ga mi sami potražiti na velegradskoj periferiji seoskih životnih običaja. Dok je Toma već prionuo pomoći Dragecu u obrezivanju loze na dvorišnoj brajdi, Debeli ga podsjeća na zajednička neostvarena obećanja…
– Kaj je, Dragec, hoćemo ti konačno zazidat onu garažu? Ili bar manju lođu, onak’ za roštilj i alat…
– Jesi lud?!? Sad da zidamo bez dozvola?! – »zapanji« se Dragec. – Sad da se izložimo, sad kad su počeli hvatat’ »slobodne zidare«?!
– E, baš ih »hvataju«, prije će bit da ovi sami »istrčavaju«, nude im se kak’ poludjele prepelice! Ma, smiješno… rekli bi pravi masoni »do zla boga smiješno«! – iz smiješnog prijeđe Debeli u ozbiljno. – Pa još prije pol stoljeća učil nas je naš »Kape«, sjećaš se, Vilko, kapelana Jože, kak’ se pravi masoni baš nikad i nikome ne će otkriti! Kak njima ni žene rođene ne znaju tko su oni zaprav’ i kam’ to, i s kime to idu…
– No, po tome bi skoro i svi vi bili masoni? – namigne Dragec svojoj Sonji.
– Ma, hoću reći da ovi kaj se po novinama praviju i masonski napuhavaju i natežeju, to su neki lažni, falš, rekli bi danas mladi da su to »fake masoni«…
– A možda su nesretno neostvareni masoni ili pak »masoni po zadatku«? – grunta Dragec, pa ugleda mene kako sam već zauzeo mjesto pri roštilju. – Kaj ti veliš, Vilko? S tom pregačom i s roštiljskim »trozubom« baš si kao pravi veliki meštar nekog masnomesnog bratstva, izvan svih loža, na friškom zraku pri gradskom odlagalištu otpada, ha, ha…
– Ha, što bih rekao… Pfuuu… – otpuhujem stišavajući roštiljsku vatru prijeteće razgorenu otapanjem svih PVC-aditiva u »domaćim« ćevapima. – Možda da je tu kod nas, valjda, jedino mjesto na svijetu gdje je lakše i dičnije priznat’ da si mason nego udbaš?…
– U svakom slučaju lakše je okriviti masone – vihorno se javi dotad nečujni Toma – pa reći kako »stvarna moć nije u formalnim strukturama, već u masonskim ložama«. Raspisali se sad svi o tome, našli »pedra« da visi! Umjesto da pošteno napišu i reknu da su na ovim prostorima »stari naši udbaši« i njihovi »pioniri«, bili i ostali pravi i jedini tajni gospodari skrivene moći! Koji sada, kad je označen početak sezone lova na masone, posebno mirno rade…
– Tak je! – zdušno prihvati Debeli. – Jednom kad političari i dužnosniki, sudci i tužitelji budu morali u svojim biografijama i kandidaturama napisati da su bili komunisti, članovi SK-a i SKOJ-a, JNA, da ne velim sad još KOS-a ili Udbe jer nisu tak bedasti da bi to priznali, kak’ ni pravi masoni nikad ne priznaju… E, znači, onog dana kad to budu morali napisati, pa kad samo zbog toga svoga članstva u nekoć »drugarskim«, a danas tko zna, možda i tajnim organizacijama, ne budu mogli biti izabrani ili postavljeni, uvaljeni u fotelje predsjedničke, sudačke il premijerske… Tek tad bu naša zemljica postala i Država i Republika, a svi naši »patrioti« i »nacionalisti« budu pravi domoljubi!
