– Neku večer dočekal sam vijesti iz kulture na telki pa slušam, gledam i… »prosto ne mogu da verujem«! – nakon što sam umaknuo zagrebačkom naglom pljusku dohvatio me Debeli svojom »kišom«, koja najčešće ne staje, a kreće od Edena. – Ono, načitali smo se i naslušali od rata o hrvatskim neriješenim granicama na Prevlaci, Svetoj Geri, u Savudrijskoj vali, pa tam’ negdi na Dunavu… A tu pod nosom imamo još jedan cijeli otok, oko kojeg se nikad nije sporilo ni »potezalo« po medijima, a »izvan je naše kontrole«! Pa, brate, na tim Brijunima ili »Bre-onima«… tamo je prava »mala Juga«! Slušam ja kako ti kazališni jazavci i potepuhi najavljuju program za ovu godinu pa nema koga nema, »od Vardara pa do Triglava«: te Beogradsko dramsko pozorište, te Kamerni teatar Sarajevo, Dramski teatar Skopje, te Mestno gledališče ljubljansko, Gradsko pozorište Podgorica, Barski ljetopis, pa i pozorište Niš – čudi se Debeli, neupućen da je tako već godinama. – Baš kak’ u Jugoslaviji, u onim komunističkim komitetima, svak’ ima svoga predstavnika, sam’ mi Hrvati imamo njihova. Neki »Ulysses« teatar… Mislim, nema tu nijedne hrvatske predstave, neke sa Zrinskim, z banom Jelačićem il’ s nekim našim svetcem, nekaj… nekaj o Hrvatskoj! I kaj uopće je taj »Ulij-se«, kaj to znači?
– E, moj načitani… – moram se malo praviti važan – Uliks, ili na engleskom Ulysses, to ti je drugo ime za Odiseja.
– Aha! Ona skitnica? – zasvijetle Debelom odjednom sve LED žaruljice. – Pa zato se to kazalište tak i zove, jer mu gazde ni bilo tu dok je u ratu pucalo. Bolje mu je od pravih sirena bilo negdi po svijetu slušat morske sirene z repom ili bit drugo oko u glavi jednookog diva… A čim je stalo, eto ga vratio se, došao po svoj otok. Dobro je netko već rekao da »nitko ne imade, što imade Rade«. Otok za utvrđivanje mantre »i posle Tita – Tito«? »Pozorišta iz regiona« za »utvrđivanje bastiona«? Dođe ti milo, prizovu ti se u glavu slike druga Tita s drugom Stevom, Stanetom, Kirilom, Džemalom… Jugoslavija u malom! Evo i sad njenih sinova, okupljenih uz predstavu »Bilo jednom na Brijunima«, uz Titove kornjače, slonove, ne znam koje su sve još nesvrstane safari živine nadživjele sve ove godine hrvatske demokracije, i ne znajući da je takvo što nastupilo jer na njihov otok nikad nije stupilo…
– Eeej, Debeli – u strahu da ga ne »strefi šlag«, prekidam ga – lako ti je sad govoriti tako, kad imamo Hrvatsku, pa više nije u funkciji onaj drugi najdraži Titov otok! Onaj Goli… Istina, Tito taj otok, kao ni Jasenovac, nije baš često pohodio, ali mora da ga je volio kad je tu zatvorski logor ustanovio.
– Tja, valjda nisu znali komu bi taj otok dali? No sad je sve više kandidata, jednoumnih »demokrata«! – zakuca Debeli.
