– Hajd’, šuro, ostavi se novina, zakasnit ćemo na »Dinamo«! – najradije bih meni najdražeg »Sina Oluje« povukao za uši, kad ga je kosa već napustila.
– Daj, idemo, danas bumo i »Slavene« razvalili! – koristi se Debeli i senzacionalističkom propagandom da šuru odvoji od novina. – Ove, koprivničke…
– Čekajte, čekajte malo! – ne popušta šuro. – Evo tu »Radikalna desnica« u naslovu, i tekst prek’ dvije stranice, pa me zanima koji su to…
– Ma, hajde, ostavi se »žutog tiska«! – i Željac se uključuje pa desnom odmahuje, a lijevom »Sina Oluje« vuče. – Pa gdje ti danas u Hrvatskoj ima »radikalne desnice«?! Možda onih petnaest »alternativaca« koji se jednom godišnje obuku u crno pa izvedu »igrokaz« na Trgu? To su jedini za koje znam, ali oni su ti više kao »Laibach« ili »Montažstroj«… Pusti se tih pamfleta, idemo na utakmicu!
– A ne, nisu ovo »male novine«, ovo su prave!- uporan je šuro kao trbušna viroza. – A i pisac teksta, čini mi se da je i on jedna od perjanica našeg novinarstva…
– Je, ziher neki poglavica, »Bik koji sjedi« po uredništvima novina još od doba samoupravnoga socijalizma i umivenoga komunizma, ha, ha, ha! – Debeli je sam sebi smiješan, mada meni sve zvuči kiselo.
– Ne, ne… ne piše o tih »petnaest u crnom«… – leti amo-tamo očima po tekstu šuro. – Tu su »radikalna desnica«, čini mi se, i neki predsjednički kandidati, a…
– A, da? – pravi se Debeli iznenađenim. – A možda su »radikalna desnica« i naši »Vatreni«, svi reprezentativci koji radikalnu, to vam znači »ekstremnu« ili »krajnju« desnu ruku drže na srcu? Kad nemaju još jednu, srednju desnu ruku… Možda sam i ja »radikalna desnica«, zato kaj sam otišel u dragovoljce čim je JNA počela »prometovati« po slovenskim cestama i križanjima uz naše kasarne? Možda sam »radikalna desnica« jer sam došel sve do vukovarske bojišnice?
– Je, još ako si na »dresu« imao ispisano HOS i bio spreman za dom umrijeti, radije nego se pokoriti… – pridružujem se uzaludnom traganju za »radikalnom desnicom« u hrvatskom narodu. – Ili su »radikalno desni« oni koji misle da bi svi građani Hrvatske trebali znati prepoznati himnu svoje zemlje pa iz poštovanja ustati kad se ona izvodi? Možda i oni koji očekuju da sve registrirane i iz državne blagajne financirane političke stranke znaju i priznaju karakter rata koji je doveo do neovisnosti zemlje u kojoj žive i djeluju? Možda su svi oni »radikalna desnica«?
– Kompliciraš – prekida me Debeli – a ja znam da su to sigurno oni koji vole pjesme o »didi« svome, o familiji, o povijesti Hrvata i Bogu dragome… O svemu »zaostalome«.
– I oni, vidim po fotkama uz tekst – Željac će, svisoka – koji su se usudili pokušati zatvoriti pipu iz koje se poji »radikalna ljevica«? Ma, ja mislim da ovi po novinama imaju lektore koji po starom prokušanom receptu riječ »nacionalno« odmah pretvaraju u »nacionalističko«, tako da i ne može pisati »kandidat na zdravim nacionalnim pozicijama«, već se to odmah mijenja u »tipični kandidat hrvatske nacionalističke desnice«…
– Je, a za kandidata koji je mrvu manje Hrvat ispustit će riječ »tipični«, ha, ha! – javlja se ponovo šuro, sad s pozicije »sve sam shvatio«. – Čini mi se da jedino objašnjenje za hrvatsku »radikalnu desnicu« može biti to da ovi koji o njoj pišu mora da su »radikalno lijevo«, pa im se onda mi normalni Hrvati činimo daleeeko, krajnje desno, dokud im pogled ne seže…
– Joooj, dečki, vaše desno i levo… Daj, idemo konačno na tekmu! – Debeli sad doslovce trga šuru sa stolca. – I nogomet vam je kak politika. Badava vam i lijevo i desno krilo kad gol stoji točno na sredini korner-crte, tak da je strijelac uvijek pogodil baš u centar! Tak vam je i u politiki, zmišljavaju desne i leve, a pobjedu uvijek može odnesti jedino i samo centar!
Baš kao da je znao da će i jedini gol protiv »Slavena« pasti baš iz samoga središta. Iz penala. U centar mreže.
