– Hej, dečki, znate onaj vic – kreće Franc u omiljenu misiju – o Hercegovcu, kak naziva sina študenta u Zagreb da vidi kako se snašao, pa mu se mali požali i veli: »Ma, ćaća, svi ovamo dolaze na fakultet tramvajem, jedini ja s Mercedesom.« Pa ga otac brzo utješi i kaže mu: »Ne brigaj sine, kupit će tebi ćaća tramvaj!«
– Jooj, Francek, pa taj ti vic ja znam još u verziji »kupit će tebi babo tramvaj«, valjda još iz vremena Abdićeva Agrokomerc carstva!
– E, pa vidiš – ne da se Franc slomiti mojim gnušanjem nad njegovom »bradatom« šalom – sad bi se taj vic moglo pričati u najnovijoj verziji, otprilike da Jovo ili Stevo kaže svome sinu: »Ne brini, Aco, kupit će tebi ćale televiziju!« Ha, ha!
– Fakat se čovjek odomaćio, pa nam nedjeljom »klepeće« s televizije »ko sa svog čardaka«, ko namiguša udvaračima s prozora svoje spavaće sobe… – razumije Željac Franca.
– Pa da, kaj bi on svojim kritičarima odgovarao po novinama, kad ima »svoju televiziju« da ih s nje fino »šeretski«, da ne velim još bez kvačice na prvom slovu, pozove na roštilj, punjene paprike ili suši! – Franc kompetentno nastavlja. – A ja, ja bi njemu platio i jastoga, ma što, i mućkalicu i vješalicu, samo da na par tjedana pusti kojeg od svojih kritičara da vodi tu njegovu emisiju! I to ne samo zato da ljudi vide kaj je zbilja duhovit i načitani voditelj intelektualac, već da skuže kak postoje »čak« i zanimljivi gosti Hrvati, ljudi bez pupčane vrpce s »Jugom«!
– Vi to sigurno o »Aci Dvici«, »sjedi, jedan«? – dolazi Debeli i umah upada u priču (uvjerivši me da sam valjda jedini u društvu koji ne gleda taj »show živaca«, sve od drugoga-trećega »nastavka« i doba dok smo i voditelj i ja još imali kosu). – Maaa, pa nije to njegovo malo privatiziranje vel’ke telke ništ prema svemu šašavom kaj nam se zbilo proteklog tjedna!
– Ma nemoj, a kaj to? Kakav ti imaš »vic«? – ljubomorno će Franc.
– Pa ovu gej slikovnicu za vrtićarce! Pa kaj niste čitali te sudbinske naslove kao »Može li u vrtiće priča o djeci u istospolnim obiteljima«?! I to nakon kaj smo referendumom u Ustav fino upisali da je kod nas brak isključivo zajednica muškarca i žene! Ma, mogli su me isto tak pitat »može li se vrtićarce u sklopu terenske nastave stavljat u kavez s lavovima«! Svašta! Pravi fašnik! Jer cijelo to neprirodno izvrtanje zbilje, u kojoj su, kak ti, na svakom koraku istospolne zajednice pa klinci moraju to naučiti prije neg’ reći »baka« ili »deda«, sve to su »zmaskirali« uzvišenim frazama o »promociji različitosti« i »borbi protiv mržnje«, tak da imaju zglancani »štit« za svoje neistine. To se zove ideologija! Auzvinklana! Kaj se nitko nije sjetil zapitat može li u vrtiće učenje o tome kak je nastala Hrvatska i tko je bio agresor i okupator u Domovinskom ratu? Kaj ne bi to prije trebali navčiti…
– Hej, polakooo, ulaziš na teren »govora mržnje«! Zar si zaboravio da je naš javni televizijski borac protiv govora mržnje, već ranije sa svog prozora »objavio« da je to bio građanski rat? – prekine ga Željac, pa naglo uoči mene. – Hej, Vilko, a ti to sve bilježiš?? Snimaš??? Pa ne ćeš valjda to objaviti!? Pa tu je sva sila »govora mržnje«, još od vica…
– A, nee! Pa to je kozerija, satira, gotova burleska, farsa za na scenu… To je umjetnički govor koji ne podliježe »govoru mržnje« već »umjetničkoj slobodi«! Rekla ministrica. Dokazala premijera u »Kerempuhu«.
– Heeeh… bolje pripazi da ne bi bio među onim kozama koje će svejedno odrati zbog njihovih kozerija! – dijabolično se nakesi Željac. – Zaboravljaš da je pod Kerempuhovom kapom sve vrijeme ostao skriven »jazavac«, baš kao i Jugoslavija u glavama naših glavnih »sudaca govora mržnje«!
