– Konačno sam skužio zašto moramo delat’ do 65. godine pa i dulje! To je zaprav’ iz čisto humanitarnih razloga, moramo to zbog mlađih kolega na poslu! – kreće Debeli rafalno pa znam da mu je radni dan protekao »spoznajno«. – Treba to objasnit’ i ovim Francuzima, da više ne »nore« po cestama, da se prestanu buniti…
– Čuj, stari, njihovi poljoprivrednici sad ne prosvjeduju zbog povišene dobne granice za odlazak u mirovinu, nego zbog drugih razloga – pokušavam ga pripitomiti, ali…
– Da? Pa onda njima samo treba poslati ove naše pregovarače, fiškale koji su učas s cesta »riješili« naše traktoriste i kombajnere! – odmahne rukom Debeli pa po svome nastavi: – Dakle, danas se na poslu »Starom Vujči« tak »zašvindlalo« da je posrnuo i poljubio bi pod da nisam ja kraj njega stajao. Jedva sam ga nekak’ zadržal, jer ni moje nogice i koljena, makar s nepunih šezdeset, nisu više baš čelična. Ni ja u crkvi više ne biram klupe s proredom da mogu pružit noge, neg’ volim drugu klupicu blizu pred sobom, da se imam za kaj primiti, da me »pridrži« dok se mora stajati… No, onda smo teturavog »Vujču« posjeli, pa se svi mladi i mlade ustrčali oko njega. Donosili mu vodu, mahali mu papirima ko lepezama oko glave, brisali mu čelo, pipali bilo… E, tu sam ti ja onda skužio kak’ taj produljeni radni vijek nije zbog tajkunove zarade i pohlepe. Ma kakvi, ni čut da je to zato da ljudi ne dožive penziju; to je zaprav’ iz duboko humanih razloga, baš zbog kolega. Jer lako je samo čuti vijest da je »bivši radnik Štef umro od srčanog« ili da se »negdašnja feš kolegica Marica ‘prepolovila’ od bolesti«, sve dok je to negdje tamo daleko, kod njih doma ili u bolnici. Al’ kad je to sve uživo, kad ti kolege venu pred očima… Eee, to onda dobije jednu novu, ljudskiju dimenziju! Tak’ onda ovi mlajši vide i osjete i onaj dio života koji se prije zbivao iza zidova »preuranjene« mirovine. Uostalom, zakaj bi starci doma u samoći padali »šlogirani« kad to mogu na radnom mjestu, okruženi bližnjima, koji im budu i u pomoć priskočili? Možda se baš tako, u nevolji, bolje upoznaju pa i zbliže, kako to dobri ljudi i čine…
– Hm… a možda se, naprotiv, uz nas »padajuće« i »teturajuće« oni poplaše? Pa onda sami sebi počnu »pronalaziti« kojekakve nasljedne, neizlječive i ostale boleštine, još im godinama neprimjerene… Možda se »razbole«, pod dojmom nas malo prestarih, pa si puno prerano opterete mlade živote? Možda, zbog te bliskosti upečatljive starosti, puno ranije počnu misliti i o svojoj smrtnosti…
– Pa? I to je opet dobro i humano! I vjernički! – ne da se Debeli od svoje nove teorije. – Nek’ na vreme i o tome počnu misliti, pripremati se, jer ne možemo svi biti »desni razbojniki«!
