– Jedva čekam kad će ta gay parada! – bez ikakva uvoda ulijeće nam Franc dok Debeli i ja trošimo nedjeljne momente na ispijanje čaja od mente.
– Oho! Konačno si se libaraliziral? – Debeli počinje »tehnicirati s nabačenom loptom«. – Buš se i ti »uštekal«, konačno ćeš se, kako’ to vele, »autati« pa »izići iz kornera«?
– Ma to je bruka! – ne osvrće se Franc i nastavlja rolu. – Poslušao sam vas pa s familijom otišao na »Hod za život«. I bilo mi je presuper! Lijepo, mirno, sve puno male djece, mladih mama, nasmijanih ljudi. Sreli smo tolike poznate, još si malo i zapopijevali, kod Bana i »začagali«… I onda, u autu do doma, ja tak zadovoljan i ponosan, uključim radio da čujem što vele o našem hodu. Još sam odmah prebacil stanicu, s onih koje moja mlađarija sluša, a koje se uvijek ruguckaju sa svime hrvatskim. Ne, ja sam fino stavio na HRT, naš državni radio, koji »hrvatski« ima i u svom imenu! I, što sam čuo? U prvim vijestima, valjda u pol tri, još je fešta na Trgu trajala, ne samo da nisam čuo koliko nas je »milijuna« bilo, već vele oni suhom rečenicom da je »Hod« održan i da se dogodil neki incident! Neke ženske da su legle pred nas da nas zaustave?! Pa su ih policajci morali nanašati! Nisam to ni znal, zastali jesmo, al’ mislim, to je zato kaj nam je Ilica bila pretijesna… I još, na kraju te »radiovijesti«, kao jedini zvučni zapis puste mi jednu od tih »ležateljica«, koja je dobro »pljunula pa razmazala« po našem hodu!! Hodača… ni čuti?! A bilo nas više tisuća neg’ si ih ti urednici mjesečno gurnu u džep! Nema što, pravo informiranje! Bolje mi je da slušam one za koje znam da su »plaćenici«, a ne da se sekiram s ovima koje, kak ti, »ja plaćam«!
– Nije baš tako… – krenuh nesigurno – čuo sam navečer…
– Možda su se poslije popravili… ali ja ih više ne slušam! Niti budem! Da su profesionalni i pametni, poslali bi svoje novinare da koračaju s nama i uzimaju naše izjave! Imali bi garantiranu gledanost i slušanost, dosta bi im bilo što bi se mi sami htjeli vidjeti i čuti. I ne samo novinari… I političari! Kol’ko su im usta puna demografije, da im je to zbilja važno, onda bi došli pa u »Hodu« održali i izvanredno saborsko zasjedanje, i otvorenu sjednicu Vlade! Pa čuli narod, one koji su ih birali! Ali ne… – nadglasa me navijeni Franc. – A ti današnji mediji, »Sodoma i Gomora« su vrtić za njih, koliko je tu iskrivljavanja i prešućivanja! Samo dan nakon lude »norijade«, tužna »medijada«! Maturanti su nas polijevali i posipali makar samo vodom i brašnom, a mediji puno gorim sr… edstvima! Pravo »zaprašivanje«! Da se ne bi slučajno saznalo i vidjelo koliko nas je bilo! Doma gledam portale… Oni koji mi inače dojavljuju kad Štef jače stegne lanac svome Campiju ili kad nekoj »fufi« pukne dekolte, sad nemaju ni riječi ni slike s hoda, na kojem se okupilo više ljudi neg’ oni godišnje stignu izmisliti »vijesti«! Ah, utučen sam i razočaran… Da sam malo mlađi, i ja bih otišao…
– Na gay paradu? – uhvati Debeli pravi trenutak. – Još nam nisi ni rekel zakaj ju jedva čekaš!
– Pa zato – opet živnu Franc – što će onda valjda i meni, kad ja i moji dečki usred bijela dana legnemo pred njihovu kolonu, novinari dati priliku da ja za prve vijesti reknem što mislim o njihovoj hodanciji!
– Moraš samo paziti da vas koji ležite ne bude više od hodača… – primijetih. – Jer onda ćete opet biti većina, a to danas nije popularno.
– Opet, pripazi da ne buš baš ni jedini – naceri se Debeli – jer onda bi te mogli sasvim »pregaziti«! Ne samo kolonaši, već i »medijada«, naši mediji jada!
