– Koja je to bila racija, velim vam, takve ni bilo valda još od hrvatskog proljeća! – zadihanog Debelog, još u »biskupskoj« odori nakon te martinjske norijade s »krštenjem« mladoga vina u njegovoj klijeti, očito je zahvatio »dar propovijedanja«. – Do Karlovca sam se vozil skoro dve vure! Prvo su se napravile dve kolone, čak mislim da sam videl i neki znak za »radove na cesti«, a onda… Počeli smo puzati z autima, kak na predvojničkoj. A oko mene sami kamioni, oni s još dva hodnika prikolica! Skupila se sva vozila jugoistočne Europe, zapadnog i svih drugih Balkana, kak’ to već formuliraju oni analitičari koji vele da se »ne možemo odijeliti od Srbije« jer smo si susedi, ali da moramo »paziti da ne budemo preblizu Mađarskoj« jer s njima valjda ne graničimo?! Kao da s njima nismo bili u »državnom ljubavnom zagrljaju«, još i prije neg’ s ovim »mudrijašima s istoka«, kaj ne!? I po čem smo mi onda »zapadni Balkan«, kad bi trebali biti »južna srednja Europa«!?! No, pustimo to sad, vratimo se k priči… – opominje Debeli, kao da mu je tko upao u riječ. – I tak, plazil sam po karlovačkoj, ne znam bi po desnoj il’ po levoj traki, dok nas nisu sve utjerali u jednu. I onda smo tak, kak u procesiji, svi morali proć kroz pumpu u Draganiću. Ja gledam gdi su ti radovi, a tam’, sto i više policajaca! Zaustavljaju kak’ stignu, uglavnom kombije i kamiončeke, sve dok mi jedan »plavac« ni zamahnul onom »lopatom« i… Bogu hvala, zaustavil nekog siromaha iza mene, isto u osobnom autu. Poslije veli policija da je to bila »redovna preventivna akcija«, ali rekli su mediji kak’ su zaprav’ hvatali ilegalne migrante. I našli ih, kao, »nekoliko u jednom kamionu«, a tko zna kolko ih je fakat bilo!
– Daj, Debeli, ne fantaziraj i ti! – prekinu ga Željac. – Što, sad su migranti počeli iz zapadne Europe bježati prema »istočnijim Balkanima« iza Karlovca?!
– Ne znam ja, ali zar ti ne vidiš kak nas mediji futraju!?! – odlučno Debeli vrati otetu riječ. – Par tisuća migranata krenulo nam ilegalno po šumama i gorama, pa i vikendicama, a u novinama… ni riječi!? Nije onda ni čudno da naša predsjednica ne želi u taj Istanbul na potpisivanje…
– U taj Marrakeš! – sad ga opravdano prekinu Željac. – Nije Turska, nego Maroko gdje se potpisuje sporazum o izbjeglicama. Vidiš da nemaš pojma i blebećeš bez veze!
– No, svejedno! Ne sviđa mi se – dograbio naš Debeli svoju martinjsku mitru pa počeo tući po stolu – da svi ti novi važni europski i svjetski dokumenti moraju biti z Afrike?!
– Turska nije u Africi, eto kako lupetaš!
– Pa kaj nisi sad rekao da se ne ide u Tursku neg’ u Maroko?! – uspješno »ispliva« Debeli. – Ma, sve je to ista zemlja »Orwelijana«, u kojoj te ubiju samim birokratskim jezikom svojih isprava. Napisal je jedan novinar kaj sve piše u tom »kompaktu«, a jedino kaj sam razmel je da se mora svim tim migrantima, i ilegalnima, osigurati sve kao i nama: ista radna prava kakva imaju domaći radnici, isti pristup javnoj i pravnoj pomoći, obrazovanje djece, čak istu zdravstvenu zaštitu.
– I, što je tu strašno? Pa moramo prihvaćati nesretnike… – krene Željac poželjnim propagandnim smjerom ucrtanim u »Marakeški kompakt«, ali ugledavši tetu Šteficu (mamu Debelog) kako neprestance njiše glavom kao da prati tenis, obrati se njoj: – Što je, teta Štefica? Nećete valjda i vi udariti po migrantima nekom izmišljotinom, kao vaš sin??
– Jao migrantima, jao migrantima! – krenu lelečućim glasom. – Pa ak’ će im morati biti sve isto kak i nama… Ajoj, zar budu i oni onda morali delati bez plaće il’ na crno? Kaj buju se i oni, bokci, telefonski naručivali kod doktora? Jaadni, ak budu skroz ravnopravni z nama, onda budu i oni, tiho da ne bumo ni znali, svi skup prešli… v Irsku i Njemačku!
