Velika Gospa, veliki dan! Još preciznije, dan velikih iznenađenja! Koje god proštenište odabrao, svake godine iznova ne mogu se načuditi koje sve ljude, godinama u crkvi neviđene, nestale, »već izumrle« toga dana ugledam na misnim slavljima! Evo me i sada, pri kraju mise, stisnut u vrelom sendviču proštenjara, zahvaljujući Božjem daru produljenih nogu s visine motrim i prepoznajem sve one za koje bih ruku u vatru stavio da svoju ruku umoče u blagoslovljenu vodicu samo toga dana u godini. Nevjerojatno, i Žuti je tu! Nisam ga vidio još od prve pri… od primanja u pionire! Čudesnu moć ima ta naša Nebeska Majčica, koga li sve ne privuče k sebi, da ju časti! I vjerne, i nevjerne, i bezvjerne Tome… Pa opet, zar nije to »normal«, ipak je ona Majka pa u njoj svi štujemo i svoje mamice, koje volimo. No za tridesetak godina, kad »epruveta« i »surogat-mama« budu »normal« ili makar »dominirajuća manjina« majčinstva, hoće li i tada biti toliko ljudi na Velikoj Gospi? Hoće li i dalje dolaziti častiti majku?…
Baš kad me »roman struje svijesti« u vlastitoj glavi trebao odvesti preko vlastitih granica, pritisne mi Debeli »šapom« već znojem razmočenu košulju o rame:
– Ajd, Vilkec, »idimo u miru«! Gotovo je! Pustimo žene da još »optrče počasni krug« oko Gospe, a mi si idemo naći malo hlada i tekućeg osvježenja!
Prije svega toga, tražim ja i hvatam Žutoga:
– Pa otkud ti, Žuti!? Sto godina te nisam vidio, a u crkvi ni cijelo tisućljeće…
– Ha, evo me! – širi ruke Žuti, ko Isus pred nevjernim Tomom. – Čuj, našao sam si pobožnu ženu pa sam ju počeo malo pratiti. A i lijepo je tu, malo pjesme, malo gužve, malo druženja… Ne znam samo zašto se govori da se ide »Gospu častiti«, kad ni za tri piva nemam?
Baš kad zaustih starom znancu dati vjersku pouku, iskrsne pred nas i »Vujec Gec«, stari purger i šarmer iz prošlih nastavaka…
– Hej, dečeci, pa kaj tu delate pod tom šljivom? Ili kruškom, nema veze… Kaj ne bi bilo bolje nekaj mrzlega popiti? Hajde, ja vas bum počastil!
Prije uskličnika na zadnjoj rečenici, već smo bili pod »klimatiziranim« šatorom u kojem se točilo pivo, skoro u ledenim kockicama. Razgovor o nogometu sam se na to »nadotočio«, a osobito s obzirom na nove eurouspjehe družina iz stare »nogometne močvare«. Vujec Gec, dakako, vodio je glavnu riječ jer jedini on je meritorno mogao usporediti ove dosege s onima koje su prije pola stoljeća postizali Žoga, Rudač, Štef i Zambata, koji su, uostalom, svi baš njemu, Gecu, »kopačke čistili«! I to samo »kad bi im to dopustil«! Veselo smo se zapričali i raspričali, otkrili da Žuti ima tajnu vezu s »Rijekom«, da je Debelom »baš nekak’ najdraži Osijek ‘zravnice’«, a kucajuć’ se plastičnim čašama još jednom smo utvrdili: »Hajduk« i »Dinamo« dva su kluba bratska, njima se ponosi čitava Hrvatska! I u tom trenu svenarodnog suglasja »Vujec Gec« elegantno je ustao, šeširom nam otpozdravio i… krenuo!
– Ali… ej, Vujec… – prvi zinu Debeli. – Kaj niste rekli da vi častite?
– Pa nego, počastio sam vas! Zar niste bili počašćeni što ste sjedili sa mnom? Neupitnom legendom?! – nasmiješeno odgovori Gec i mirno produlji.
– Pfff… – propišta Žuti, dok svi počesmo tražiti hrvatske lisnice u hrvatskim džepovima – Fino… on nas »počastio«, a mi plaćamo?!?
– Eto, Žuti, tako i mi častimo Gospu! – vratih se na »katehezu«. – Mi ju počastimo našim dolaskom, a ona… »plaća« i plače za sve nas!
