»Ma jesi vidio kako su sve od Varaždina do Splita rasuli te hercegovačke biskupe, a u Hercegovinu doveli… Janjevca?!« sav zabrinut i zaintrigiran isprepadao me je pred koji dan susjed Emil (kojemu je posljednji dodir s Crkvom uživo bio sklapanje braka na valu »restartanoga« hrvatstva u ranim devedesetima), nadogradivši sve još kojekakvim »vatikanskim kombinacijama«, gotovo zavjerama sa skrivenim namjerama. Baš kao da je Papa na čelo hrvatskih biskupija doveo Kineze, Uzbekistance ili obraćene Inuite, a ne ljude koji svi pripadaju toj istoj »Crkvi u Hrvata«, kako ju u svojoj staromodnosti nazivam još i danas, ne odričući se ni »strica Ive iz Chicaga« koji joj je također član, a kamoli mojih zetova, koji svaki imaju bar po korijen jednoga umnjaka u BiH (zašto ne i HiB?), zemlji koja bi bila veća i od Rusije samo da ju se dobro popegla! Meni se, naivno, učinilo da je to baš prava stvar, malo »promiješati biskupe« (pa i karte se bolje promiješa kad se želi pravu igru), da se još bolje u jedinstvu prožmu sve te, tobožnje »silne hrvatske razlike«…
No »prolistavši« portale i novine, bar donekle otkrio sam pulsirajuća vrela Emilove nepresušne fantazije. Doznah i ja »što je rimskoj kuriji važno«, koji biskupi uz mitru »nose i sjenku«, koji su »srpsko-kosovskoga podrijetla«, doznao da postoje »domaći« i »strani«, da su i »poput (izgubljenih?) sinova« dočekani… I sve to u ljetu bez »sezone kiselih krastavaca«, u jeku drugovalne korone s maskenbalom te usred političkoga poroda »hrvatskoga čudnovatoga kljunaša« – većinske vlasti koju formira manjina. Novoimenovani i staroispomicani biskupi dobili mjesto »pod reflektorima« u rangu kao da je Modrić prešao iz »Reala« u »Hajduk«, Krstanović iz »Slavena« u »Bayern« ili kao da je »Pep Gladiola« umjesto »Cityja« preuzeo treniranje josipovačkoga »Radnika« pa će mu sad »potpuno promijeniti filozofiju i fizionomiju igre«!
Puno sam ja biskupa već vidio i »preživio« (nekima rješavao posvećene im križaljke i na dolasku i na odlasku »s trona«), ali se ne sjećam da je igdje i jedan sve tako »postavio« ili »isprevrtao« da bi potpuno lice svoje biskupije promijenio. Čak ni to, a kamoli ono što Crkva naučava! I zato – a tako sam naposljetku Emilu i »pričepio« – ni najmanje me ne boli glava koji je biskup na koju stolicu posjednut! Uostalom, sasvim zdravo vjernički (znam, i to je »konzervativno« ako ne i »naivno«) nadam se da u odabiru i postavljanju biskupa i dragi Bog »ima svoje prste«, da je to nešto puno više od pukoga političkoga »preslagivanja ministara«. Konačno, za razliku od ministara koji se obično »napuhnu« poput svojih portfelja ili lisnica, biskupi – koji znaju latinski – valjda znaju i to da zauvijek tek »ministriraju«, služe. Zato, neka ih posvud iz svih krajeva hrvatskih! »Zamisli samo«, još i to rekoh Emilu, »kako bi tebi bilo na poslu, u zgradi ili susjedstvu da su oko tebe baš isključivo Dalmatinci, Slavonci ili Zagorci!?«
