Govori li tko »kao anđeo«, glas mu je možda miloduh, a jezik vjerojatno duhovit, no duhu mu je zasigurno strana – laž. Ali bezdušno bi bilo tu »gnjusnu ljagu« i »sramotan običaj« pripisati tek onima koje psalmist naziva lažju – »djeci čovječjoj« – čak i ako je »svaki čovjek lažac« te se čini da laž »prevladava na zemlji«. Jasno je da Otac »nije čovjek da bi slagao« kao što ni Sinu »usta nisu laži izustila«, a i Duh Sveti »bježi od prijevare«.
No s pravom Krist onoga koji je u Edenu izrekao prvu laž naziva »ocem laži«. Njegovi sinovi, »lažljivi dusi« i »prijevarni duhovi«, zavode židovske proroke i zamamljuju kršćanske prvake, a i iza sile Bezakonika, čudesa Antikrista i znamenja Lažnoga proroka stoje »lažljive riječi« iz »utrobe podzemlja«. No premda dužnost pogubitelja lažljivaca Daniel pripisuje »anđelu Božjemu«, upravo je jednomu od »svetih anđela« jedinomu pošlo za rukom ponad laži izreći istinu: Rafaelu.
Anđela ne razotkriva živost boja
U naoko himbenoj izjavi kojom je pritajeni arkanđeo zadobio povjerenje staroga Tobita: »Ja sam Azarja, sin Ananije«, crkveni su oci odvajkada iščitavali istinu: i Azarja i Rafael označuju Božje izlječenje, a Ananija je tek drugo ime za Milost Božju. No anđeosku istinu očitu bez prijevoda iz Tobijina je polaska u Mediju kistom iščitao čovjek kojemu je najdraži slikar bio – Rafael Sanzio. Među premnogim mekušastim, golušavim i nestašnim anđelima koje je William-Adolphe Bouguereau slikao u akademskoj maniri neoklasicizma, Rafael s ulja na platnu »Tobija se oprašta od oca« ne izdvaja se tek time što nema krila. Zaboravljenim umijećem uljane pocakline – koje mu je među suvremenicima priskrbilo i pogrde i pohvale – francuski je majstor, naime, istaknuo sve čega se tematski klonio: Tobijinu bojazan, Tobitovu bolest i Aninu bijedu. Stoga ni anđela ne razotkriva živost boja ni podatnost obrisa, nego bliskost: ruke, oka, oprave.
Bliskost s bijednima
Budući da ni kao laikinja iz ruke nije ispuštala krunicu, a oka nije odvraćala od lika Gospe Žalosne, Łucja Szewczyk nije mogla hiniti čežnju za redovničkom opravom. No maleni škapular franjevaca trećoredaca poljsku je blaženicu – koja je zemaljsku domovinu napustila godinu prije Bouguereaua, 1904. – mogao tek nakratko zasititi. Pošla je stoga u šetnju od tisuću milja do luke za Svetu Zemlju da bi se barem na tri godine razdala hodočasnicima, siromasima i bolesnicima. A kada je na povratku brodskoj posadi molitvom uklonila bojazni od utapanja te i sama na hodočašću zahvale zadobila ozdravljenje, shvatila je da je njezin poziv upravo – bliskost s bijednima. Primivši u svoj varšavski stan na potajnu skrb dvije sirote starice, ona koja je bila siročetom postala je – majkom Małgorzatom. Duhovnost koju je taj »anđeo blagosti« povjerio svojim Serafskim sestrama zato je daleko od laži: »Dokaz je istinske ljubavi žrtva.«
