– Ooo, susjeda Barica! Uđite, budemo si kavicu popile! – udobno zavaljen u naslonjač i skriven u sigurnosti negdašnje »primaće sobe« starinskog stana, kojem se kuhinjica u »novoj eri« pretvorila u »dnevni boravak«, prisluškujem punicu i njenu Baricu. – Hoćete s »mljekecom« ili čisto crnu?
– Meni može onu nesicu, zmućkanu – točno zna Barica što hoće – ja od črne nemrem spat! A gdi je gospon Jura?
– Išao je do doktorice… Ove naše, »opće prakse« – punica sama odgovara na nepostavljena Baričina potpitanja – malo mu se, kao, »vrti«, pa strašljivac odmah trči k doktorici, kao da će mu dati…
– Jooj, nemojte ni govoriti! – tema je pogođena pa susjeda Barica otima »štafetu« iz usta moje punice. – Bila sam i ja neki dan pa mi doktorica veli: »Pa dobro izgledate, što bi vi htjeli?«! Kao, »imate dvije ruke i noge, što se žalite«?! A nije me ni pipnula, ni pogledala! Dobro, poslije mi je s pol uha ‘zmjerila tlak, ali ja sam njoj došla jer mi je ruka otekla! Možete si misliti?! Ma, te doktorice danas… samo misle kako privatizirat ordinaciju! A nekad, stari dr. Ausetz pogledal bi mi grlo, sve detaljno preslušal i dobro prepipal pa pital »je l’ boli ovo«, »je l’ boli ono«, i pod rebrima, i tu lijevo, i tu do… – i samo slušajuć ju, kroz zid »vidim« i Baričinu pantomimu, a u glavi pomalo nepristojno roje mi se misli prije koliko je to godina »stari doktor« pomno pregledavao susjedu Baricu, dok ona neumorno jezikom i dalje veze, »štrika«. – Draga moja, danas nas stare više nitko ne liječi! Čim vide da imaš preko sedamdeset, već te »prekriže«! Pa ti samo »kade« kak je »u tim godinama to normalno«, da su »nalazi mrvu povišeni«, makar mi iskaču iz papira… Tu i tamo mi doktorica da onu »akvu«, ali čula sam da je to samo voda u injekciji!? I sve to samo da nam ne bi dali uputnicu za pravog doktora!
– Ali i taj pravi… – zausti moja punica, ali utaman, jer Baricu utamaniteljicu tek to izazove na pravu lavinu…
– Je, prav velite! Tek taj pravi… Pa ti specijalisti, više su se specijalizirali da vide kol’ko imaš v novčarki, neg’ da vide simptome! Ak’ nanjuši da imaš novca, makar i u čarapi, taj bu ti naplatil sve, od smiješka do ultrazvuka, od »skopije« do, nedajbog, operacije! A ak’ nemaš… »možeš se slikat«! Sama, bez rengena! A bolnica, to je tek priča! Jesam vam pričala o susjedi Julki, onoj s devetoga, s viklerima, nema još ni osamdeset. Ona je sad prije dva tjedna, u bolnici skoro otprhnula! Išla je zbog neke upalice, žuči ili gušterače. Ma, ne bi ju ni primili da joj kći ni tam’ napravila scenu, a još je našla i neku »žnjoru«. I tak’ su Julku zadržali, pa ju onda slali na sve žive pretrage. Pa su ju u bolničkim kolicima, onak’ samo u spavaćici, »zaboravili« na hodniku nakon gastroskopije. Pa je tek tad dobila pravu upalu!
– Ha, čujte, treba nekako rasteretiti zdravstvo od nas, zdravih penzionera… – uspije i moja duhovita punica izgovoriti jednu. – Već nam je i red…
– Kaj rasteretiti?? Kakav red?? Nismo mi još tak’ stari za hititi!! – uzruja se Barica. – Uplaćivali smo cijeli život, nek’ nas izvole liječiti, bar do stote! Samo, izgleda mi da će uskoro liječiti još samo one koji imaju novčeka! A nas druge… samo će istovariti po hodnicima!
Baš kad je zaprijetilo da tek započne Baričin olujni govor, otvore se vrata i ukaže moj punac Jura, prpošan, visoko uzdignuta čela.
– O, gospon Jura, baš djelujete zdravo! – zausti Barica, a nadoveže se punica: – Što se dogodilo da si tako veseo?
– Kako ne bih zdrav i čio bio, kad sam kod doktora bio!? Kad ideš kod krojača zakrpa ti hlače, kod mehaničara popraviš auto, a kod doktora… zdravlje!
– Pa što vam je to doktorica dala da ste tako živnuli? – zbunjena je Barica.
– Rekla mi je da »odlično izgledam« i da se »dobro držim«! Kud ćeš boljeg lijeka?!
