Stigli topli dani, sjedimo po vani. U trenutcima popodnevna izlaganja starih kosti sunčanim zrakama neočekivanim desantom na trijem iznenađuju nas unuci…
– Bako i djede, opet ste na mobitelima? – počinje unuk »petaš«, a nastavlja mu sestrica »sedmašica«: – A nama nešto govorite i stalno nas opominjete?
Dok se vrpoljim po klimavoj ležaljci i najradije bih mobitel ugurao kao »označivač« u knjigu-podmetač za kavicu, evo i roditelja malih komandosa. Prva se javlja kći mi rođena:
– Da, pitam se tko je tu »ovisnik kojeg ćemo uskoro morati voditi na hospitalizaciju ako ga ne počnete odgajati«, kako nas naš tata-djed zna familijarno počastiti, ne samo unučad, već i svoju djecu, koja »bez mobitela u ruci ne znaju ni kavu s roditeljima popiti«… Iznenadili smo vas, ha?
Razoružan, samo s tom blesavom napravom u ruci, ostah bez glasa… U nehotičnom letimičnom »ispitu savjesti« shvaćam da je živa istina da smo Jelica i ja previše na mobitelima. Da nema »Glasa Koncila«, navršilo bi se sedam godina otkako novine nisu ušle u našu kuću, kad sam otkazao pretplatu na jutarnje štivo večernjega imena, zbog propupala »ljevičarenja«. Pa sada, poput ženice mi Jelice, koja povazdan igra igrice skupljajući virtualne bombone i kolačiće, ja po mobitelu »klikćem« samo one stranice koje mi ne ruše mentalne i emocionalne granice. Znači, uglavnom sam na nogometu i uvijek jednim te istim šupljim vijestima o tome kad (ne)će prestati igrati Modrić ili za koliko će mojih cjeloživotnih primanja (pod uvjetom da poživim 300 godina) za prelazak u novi klub dobiti neki golobradi nogometni loptogurač. Hajde, ponedjeljkom pročitam još i »H-H« komentarski dvojac, a i inače idem samo na one stranice koje strogo podupiru moje mišljenje. Za mir u glavi kuće. Više ni karniše, a kamoli što ozbiljnije poput kutne garniture, ne znamo kupiti bez proučavanja svih mrežnih stranica, a dalmatinske, zagorske i druge kuharice koje sam darivao Jelici sad mogu nositi na stari papir jer svakoga dana pripravlja isključivo jela s mobitela! Večernje molitve, razne devetnice meni dosad nepoznatim svetcima, njen pobožni mobitel sadrži sve do jedne. A tek vremenska prognoza na »mobu«, s njom se budim i usnem…
– Svi upozoravaju da je mobitel opasnost za djecu – javlja se i on, naš »zet za pet« – znači i za stare, koji su na neki način isto djeca…
Djeca? Stari?… Umjesto da mu odbrusih, prvi put proniknuh biblijske riječi da ne budemo zabrinuti što ćemo ili kako odgovoriti, jer »dat će vam se u onaj čas što ćete govoriti«. Pa i iz mene učas progovori neki spasonosni duh, ako ne i onaj Sveti:
– A ne, mi starci ne možemo biti mobitelski ovisnici! Ne, jer kad smo mi na mobitelima, tako se potvrđuje naš mladalački duh, to samo dokazuje da smo ljudi ovoga doba! Pa vaša baka ima i »fejs«! A ja, bar znam što su »TikTok« i »Instagram«! Da smo mobitelu zatvorili vrata, kao susjed Toma ili »teta Duda«, onda biste nam se rugali i govorili da smo »iz kamenog doba«. A ovako… ne će ni vama, s nama »mobitelcima«, biti lako!
