Konačno su me odvukli na tu famoznu »ribičiju«. Istina, Debeli je platio dnevnu »šaru«, ulaznicu i za mene, i za Milana. Pristojna hrpica novca za koju smo komotno mogli na zagorski toplica-wellness ili potegnuti sve do Opatije i »točati« se u moru, da već u strahu od upala ne čuvamo svoj »donji postroj«. Dok auto skakuće po »hupserima«, a ja sanjam fotke na kojima sa šest ruku držimo jednu ribetinu, jedini Milan »točno zna« gdje su pozicije za najbolji »ribocid«, iako, kao ni ja, u ribičiji nije bio od prošlog vijeka…
– Daj, Milane, nemoj biti kao onaj tvoj Milorad, »cvili-sveznadar«! – prekida ga Debeli, suveren za svojim volanom, dok staje baš na svoju ribičku »štaciju« uz jezero.
– Eee, kamo sreće da i u vlasti imamo makar jednog ko Debeli, pa da ne sluša tog Milorada, štoviše da ga smijeni i postavi nekog tko ne bi sam sebi dijelio i trošio društvene novce na »novine-rugalice«, na vrijeđanje svoje zemlje Hrvatske i na izazivanje stalnih sukoba s većinskim narodom! – »potpaljujem«, dok Debeli već asketski posvećeno razvrstava i postavlja ribičke štapove, mamce i udice. – Uostalom, već su se i sami počeli javljati vaši pošteni sunarodnjaci, koji se ne slažu s »Milorad-politikom«.
– Pa što je tebi, burazer?!? Jesi ludih gljiva jeo putem? – uzbudio se Milan, dok kao »ortodoksni« ribolovci zajednički postavljamo roštilj za pečenje već unaprijed uhvaćenih »riba«, od milja zvanih kobasice. – Kako »smijenio«?! Pa Milorada smo mi… njega su Srbi izabrali da ih predstavlja u Saboru! To ne bi bilo demokratično! Nema toga u Europi…
– Baš po uzoru na Europsku uniju to bi trebalo napraviti! – tjeram ga da još jače zine. – Pa zar nisi vidio? Poljaci, njihove demokratski izabrane vlasti, izričito su tražili da se njihov čovjek, Poljak Tusk, zamijeni drugim Poljakom, kojeg oni žele na mjestu predsjednika Europskog vijeća, ali »europoglavice« su »mrtvi-hladni« ponovno postavili Tuska, jer se njima tako hoće! »Obrisali pod« svojom članicom, desetak puta brojnijom od Hrvatske! Vidiš da se može! Zašto onda i naše vlasti ne bi u svom dvorištu stavile »Poljaka«, tj. Srbina koji njima odgovara?
– Maah, to je drugo! – kao s olakšanjem će Milan. – Pa ta poljska stranka na vlasti, taj PiS, to je nacionalistička i konzervativna stranka!
– Ma nemoj? Pa tko im takve kvalifikacije dade? Sigurno ovakve »globalne i napredne« stranke kao tvoja! Zašto onda uopće imate ime nacije u imenu stranke, kad ste tako »općesvjetski«? A taj PiS, »Pravo i pravda«, čak ni to nema! I, možda bi oni sami za sebe rekli da su »narodna i tradicionalna stranka«? Ali to ne bi dosta »paralo uši«, zar ne? Kao »nacionalistička i konzervativna«! A lijevi će domišljati i nadasve »sateračni« novinari smisliti da su drugi i »nacisti« i »natražnjaci«, i »fašisti« i »homofobi«, čak i »klerofašisti«, ako treba, sve da polupismena raja odmah zna tko je tu »napredan« i poželjan, zar ne? I zato, stavit ćemo vam mi, dragi Poljaci, »namadragog« Tuska, a vama… eto pljuska!
– Pa… – zamisli se naš Mile. – A… a kad sam ja vama još prije dvajst godina govorio da nam ne treba ta, nekakva Europska unija, onda… Eto vam, eto nam sad poljski primjer, »poljski poučak«!
– »Poljski poučak«? Sad, kad ti nije mogla biti »Jugo«, dobra će ti bit’ i ovakva »Euslavija«, ha?! Nije to nikakav »poljski poučak«, nego sramotni promašaj, »poljski slučaj«! – grunuh i ja, ali naglo stadoh jer primijetih Debelog kako se vrpolji i unezvijereno ogledava. – A kud si se ti, Debeli, uzvrtio?
– »Poljski poučak«, »poljsko pravilo«, »poljski promašaj«… Meni, od vas dvojice, treba sad samo »poljski zahod«!
