Kako uskrsno vrijeme traje još »ohoho«, tako je i moj naizgled povratak u prošlost zapravo sadašnjost, i to ne samo uskrsnog, nego, čini se, i svakog drugog vremena…
Velika subota. Najranija, na vratima »velemarketa« s »velekolicima«, za finiš uskrsnog stola. Na moj poticaj. Sve da budemo prvi, najprviji! Skoro bismo i bili da nas već na salati nisu dočekali kuma Zorka i kum Mato, za koje sam mislio da više ni iz kuće ne mogu od tereta godina.
– Ooo, pa otkud vi tako rano?! – pristojno se iščuđava moja ženica Jelica, misleći vjerojatno kao i ja, da bi tako vremešni ljudi morali imati bar običnu, ako ne i medicinsku pratnju. – Zar nije bilo mlađih da skoknu u dućan?
– Ah, dok se oni probude… – odmahuje Zorka jednom rukom, dok drugom prevrće salatu, ne dopuštajući mi da se ravnopravno uključim u borbu. – A tko rano rani, bolju salatu grabi! Neka oni i spavaju, neka se mladi malo odmore…
– Pa kako su Tomislav i njegovi? Koliko djece ima? Katja već mora biti blizu dvadeset?… A Zoran? – slušam Jelicu, diveći se koliko RAM-a ima u glavi. – Sigurno se i on oženio? Koliko unučadi već imate…
– A je, je, poženio se, već i… – usred rečenice izvukla Zorka onu pravu glavu salate pa nas i pogledom počastila. – Eh, mogla bi ti sad pričat, al’ onda će mi drugi ugrabit najbolje meso. A moramo i po mladi luk do placa, jer ovaj u marketu stariji je i od mog Mate! A i kolače moram dovršit, malo posisat… Ma, kad nazovem da čestitam, sve ću vam ispričat… Evo ga, već je red na mesu! – žurno kuma gurnu i kolica i odsutna kuma, pa ostade Jelica tražiti cijelu glavicu salate usred masakra listova. A ja se ogledah i zagledah po velemarketu. I oči mi se »otvoriše«…
– Pa Jelice, daj pogledaj malo oko sebe, pa ti si danas »miss dućana«! – hvatam ženu pod ruku i šapućem joj na uho, samo da se ne zaplaši od nenadane »bliskosti«. – Vidi, pa mi s pedeset smo »bebe« u dućanu, najmlađi! Gledaj, sve sami starci! No dobro, vremešni ljudi – vidjeh kako me prijekorno prostrijelila – »u zlatnim godinama«. Gledaj onog stričeka, prostro bi se po podu da ga kolica ne pridržavaju! A vidi ovaj par, dedek trpa pive u košaru, a bakica ih na »stražnji izlaz« izvlači, ha ha… A ona gospa s dva para naočala, tamo na jajcima, daj molim te idi tamo pa joj ti pročitaj datume trajanja, jer »stuckat« će sva jaja prije Uskrsa! Baš sve sama »starčad« u ove najranije sate! Nevjerojatno! Kao da smo na izborima, ha, ha! I tamo dođu prvi, prije izborne komisije!
– Sramota, sramota! – na sve moje ekspresije Jelica odgovori samo s riječi dvije.
– Što je sramota?? To što sam na zdrave oči vidio da dućan izgleda kao odjel gerijatrije? – hrabro zanemarujem dioptriju. – Ili ovo malo moje ironije?
– Sramota je što sve moraju obavljati stariji! Pa čuo si kumu Zorku! – shvatih da je moja ženica cijelo vrijeme bila u svome filmu. – Nije dosta što obave dućan, nego još čišćenje, kolači, tko zna što još… Sve na leđa starijih.
– Ha, a možda mladih više i nemaju doma? Možda im djeca dočekuju Uskrs po »njemačkama« i »irskama«? Možda smo već zemlja staraca… A možda stariji, zapravo, nemaju povjerenja u svoje mlađe da će znati kupiti baš sve što treba, kad su se tek jučer prije pedeset godina rodili?? He, he… a možda samo starci imaju novaca? A mladi hodaju na posao i s posla samo za lijepa obećanja?
– Možda, možda… – prekinula me Jelica, baš kad sam počeo uživati u vlastitim lamentacijama – previše ti je tih »možda«, a samo jedno je »sigurno«!
– Što to???
– Sigurno je da ne mogu spavati, baš kao ni ti! Što mi je dobar znak da već živim sa starcem! Hajde, pokreni se pa prije onog stogodišnjeg djedice dograbi zadnji sanduk s mineralnom!
Imali smo za Uskrs mineralnu. A ja još i »heksnšus« (kako stari purgeri nazivaju lumbago ili križobolju).
