– Opet kod Drageca, na periferiji metropole. Ne plašite se, nisam došao zračnicom gađati vrane, ali mi je samome bilo otprilike kao »na streljani«…
– Gospon, gospooon! – blago »vraneći« glas dočekao me još na izlazu iz auta. – Je l’ istina da ste vi pisali ono o vranama u »Koncilu«, tak mi rekel sused Dragec?
– Je, je… – umjesto da se radujem što sam čitan, zamuckujem jer se pitam nije li to ona »kuma Ruža«, za koju rekoše da joj razgovori završavaju tek prirodnom smrću sugovornika – ja sam to pisao…
– Odlično ste napisali, sve po istini! Nitko živ ne brine se o vranama, ali trebali ste pisati i o našim štakorima!
– Tata, zar tu ima štakora??? – očima većim od knedli sa šljivama pogleda me kćerkica Dora.
– Ma nema ih, što ti je!? Hajde, bjež’ tamo kod tete Sonje, dok mi razgovaramo! – strogo otjerah dijete (kao u »staromodna« doba), pomišljajući usput kako vjerojatno nema smisla ni kumi Ruži objašnjavati da sam o vranama pisao pomalo i »u prenesenom smislu«…
– »Nema ih«… – naceri se kuma Ruža – sve dok kojeg auto ne pregazi nasred ceste! Bože mi pomozi, sad i po našim odvojcima voze dvjesto na sat! Ste čuli kak se onaj neki luđak u Dubravi zabio autom u kuću, skoro je čovjeku ušao pod tuš u kupaonicu? »Frišku figu« nema štakora! Isto kak ni »peseki ne grizu«! Ste čitali kak su izgrizli djecu? Velim vam ja, to su neke pasmine kaj ih ni bilo dok smo mi bili klinci! Valjda su križali vukove i hijene da dobiju pse za borbu. Ili za »idealne kućne ljubimce«, jer kam’ ovaj svijet danas ide ništ’ se ni za čuditi! Baš takve si hočeju ti glumci, pjevačice, ti svi kaj se skidaju goli i pred svima paradiraju, i…
– I, dobro, što sam trebao pisati o štakorima? – prekinuh ju, nesvjestan kako će me tek sad dograbiti i stegnuti svojom »verbalnom kravatom«.
– E da, dobro ste me sjetili! – ushićena je »Ruška« kako ju pratim. – Fino ste vi o vranama, ali štakori su još veće zlo! A i o njima se slabo brinu. Svake su godine dvaput dužni donesti nam otrov za štakore, da si to metnemo u šupe i pod nadstrešnice… I onda, fakini jedni, baš svaki puta dođu ujutro kad normalni ljudi rade, kad nikoga nema doma! I ak’ te nema doma, nikom ništ’! Ostaneš bez otrova pa imaš »sigurnu kuću« za štakore! Ili moraš okolo iskati gdje i koga nazvati da ti dofuraju ta dva tanjurića s otrovom, kak’ da je drago kamenje…
– Pa zamolite susjedu da preuzme to umjesto vas… – nepromišljeno »spustih gard« pa kuma Ruža navali.
– Brus! Tak sam i ja prošli put mislila, a oni rekli susjedi Marici da to ni dopušteno, da joj ne smiju ostaviti »tuđi« otrov, kak da bu Marica odmah išla na plac prodavat otrov skup s rotkvicama! Vele, svaki otrov mora baš na svoj kućni broj!? Pa ne će me više… idući puta bum uzela godišnji, samo da budem doma kad nose otrov! Ma, tko zna kaj oni muljaju s tim otrovom, možda ga preprodavaju ili im treba negdje drugdje? Samo da nam ga ne miješaju u faširano! Ni to se ne bi čudila, sve vam je danas moguće, čime nas sve hrane ni čudo da dečecima rastu »ciceki«, a curama brki…
– Dobro, razumio sam otprilike… – krenuh iz »svoga kuta ringa«, eskivirajući kumu Ružu – o čemu bih morao pisati…
– Samo pazite, velim vam ja, štakori su opasniji neg vrane! Istina je, oni se nisu izborili za taj povlašteni, zaštićeni status. Štakore se, kak’ ti, još uvijek slobodno smije istrebljivati, ali kad vam tak donose otrov da vam ga ne donesu… Kaj onda rade neg’ štite štakore?! Puštaju ih da mirno žive i sve nam izgrizu?! Ma, to su vam obična »štakorska posla«! – stane Ruža, svjesna da me »samljela«.
– Heeeh… – bespomoćno otklimah glavom i oteturah grogiran prema Dragecovim vratima. Hm, a možda je i kuma Ruža govorila metaforički? Zašto bi Krsto bio jedini sa svojim »Izbaviteljem« i štakorima u odijelima?
