– Tata, tata, a zašto nema uskrsnoga igrokaza nakon mise, kao što za Božić uvijek ima? – poteže »junior Debeli«, mali Luka, tatu za ruku baš dok si na izlasku s uskrsne mise krenusmo svi svima čestitati.
– Zašto, zašto… a kaj ja znam? – odgovara Debeli »poprek«. – Bilo je sinoć vazmeno bdjenje, mogao si ići…
– Mogao sam da si ti išao i vodio me! – u malome čuči rođeni saborski repličar. – Ali to bdjenje i nije igrokaz, nego nešto ozbiljnije. Reci, zašto nema uskrsnih, a ima tako puno božićnih igrokaza?
– A kaj ja znam… Zato kaj je Božić blagdan darivanja!
– Pa kakve to veze ima? – ne da se Lukica. – Pa ne dobivamo božićne darove na igrokazu, nego doma pod borom!
– Čuj, ima maleni pravo… – umiješah se, vidjevši da je Debeli spreman sina odgurivati svim slobodnim ekstremitetima. – Mnogo su rjeđi uskrsni igrokazi. Istina, ima prikaza pasije, odglumljenih križnih putova, ali baš igrokaza o Uskrsu i ukazanjima Uskrsloga… rijetko sam ih gledao! Zašto?… He, Luka, možda je najjednostavniji odgovor to da samo uskrsnuće, trenutak kad se kamen otkotrljao s groba, zapravo, ipak nitko nije vidio! Za razliku od događaja u štalici… A možda ih nema i zato što se malo tko odvažuje stati baš u ulogu Spasitelja, Uskrsloga, dok je za božićne igrokaze dovoljna i obična lutka!
– Ima ih, ima koji se usude bit »spasitelji«, još kako! – dočeka me Debeli jer mali Luka bijaše već podaleko odmaglio od mojih mudrovanja. – I koji su nam pripremili velebni »uskrsni igrokaz«! Koji je i počeo nekako s jajcima, ali »Agrokorovima«. Pa se pojavil prvi spasitelj, taj Treći Ajvarez, a tu je i drugi, Vladin »provjerenik«… Tko zna je’l ne bu još koji?! Puna šaka spasitelja, moglo bi tu bit i više igrokaza!? U predstavu se uključili i dioničari, bankari, mešetari, proizvođači, dobavljači, nabavljači, estradni zabavljači i zabavljačice, naročito »sa sela«, pa blagajnice i nepregledna masa ostalih statista, malih i prostodušnih, koji uvijek, baš kak u onim srednjovjekovnim mirakulima il’ kak su se zvala ta skazanja, pomalo vjeruju kak je to u čem sudjeluju sve »zapraf«, za ozbiljno, istina, a ne samo igrokaz! A i ćoravoj kokoši je tu sve jasno, a kamoli nama koji smo pokušali sami imati svoje kvartovske dućane! Sad kad je veliki Gazda okrupnil jednu teško prohodnu balkansku džunglu, kad mu je neokrupnjeno ostalo tek nekoliko kasaba i bulevara, aščinica i mućkalica, sad je kucnul čas da to sve preda u ruke još većeg okrupnitelja, koji mu je i »držal lojtru«, omogućaval to »poslovanje – ludom dugovanje«! Ukratko, došel je trenutak da se to sve fino proda nekom Francuzeru, Švabi… kaj ja znam, morti i nekom Luksemburgcu?! A kak su taj Konzum i Agrokor malo prevelki da bi se to napravilo »na neviđeno«, kak se delalo s tolkim drugim našim firmama, tak su sad malo »složili igrokaz« za puk, raju, narod. Malo se budu kak ti ga pomučili, tak’ da nam možeju reči »eto, pokušalo se sve, ali se nije moglo«, pa će onda sve predati u ruke nekom blagoslovljeno dobrom svetom koncernu koji će se čvrsto obvezati da »baš nikog neće otpustiti«, makar ga i ne plaćao, ha, ha, ha! Ma, daj, da se nisu ukazale »baćuške« iz zemljice ruske, bio bi igrokaz i puno kraći! A ovak, treba paziti da nama Europejcima privatno vlasništvo, »Božji zakon«, ne iscuri još i iz unijskih ručica…
– E, Debeli – prekinuh ga kad smo pred crkvom ostali već sami samcati, kao dva učenika u Emausu – tvoje su teorije zavjera nadmašile i najgori »dance« tog »Antonio, vruće mi je«! Bjež’ doma, žene su nas već prije pol ure napustile! I… vidjet ćeš, makar nema bora, dar će te čekati i nasred bogatog uskrsnog stola!
– Uh!!… – baci Debeli pogled na sat. – Samo da ne bude onaj otkotrljani kamen! Često se mojoj Štefici otkotrlja…
