Zašto stari ljudi podjetinje? Kažu medicina i druge znanosti da je to zbog slabijega dotoka krvi u mozak (tko ga još ima), zbog propadanja krvnih žila, zbog alkohola, nepoticajne okoline i bijedne mirovine, zbog manjka vitamina i »voljnoga benzina«… Ali ja svejedno mislim da ljudi podjetinje jednostavno zato da od života izvuku ono najbolje – posvemašnju bezbrižnost djetinjstva! Zato valjda najviše podjetinje oni koji u pravom djetinjstvu nisu dosta »norili«, divljali i ludovali, koji su bili sasvim mirna i odgovorna dječica te život od samoga početka shvaćali (pre)ozbiljno… Strah me stoga da ja uopće ne ću podjetinjiti jer sam u djetinjstvu bio »totalni divljak«, u stalnom pokretu i nemiru, dijete zbog kojeg je »vujec Dudo« smislio izreku: »Blago kući koja te nema!« Toliki »rušimir« bijah da mi je primorska stara teta Marija ponudila okladu: izdržim li minutu da se ne pomaknem i ne zucnem, dobit ću medenjake i limunadu. I… izdržao sam, premda mi kameni slatkiši od meda nisu bili omiljeni, a kiselkasta limunada… Ha, nije tada bilo svih tih pića koja »peckaju«… No izdržao sam, iz inata! Onako, slično kao naši »Vatreni«, koje bi mnogi tako rado otpisali i prebrisali…
Zapravo, baš ti naši nogometaši daju mi nadu da možda ipak bude nešto i od te moje »bezbrižne starosti«. Kad oni igraju, podjetinjim sasvim (čak i sličice skupljam kad je »svjetsko« ili »europsko«, ali se pravim da to »unuci skupljaju, a ja zalijepim tu i tamo koju«), do te mjere da mi baš oni – »obični loptogurači« – postaju naj-najvažniji! U dane kad oni igraju ni televizijske vijesti ne gledam, zapravo ostavim ih »na gluho« pa vratim zvuk tek kad se na ekranu pojavi lopta ili slika izbornika. A kad je tekma… tad se, uz njih, sasvim vratim u djetinjstvo! Osjećam se kao da i sam trčim i uklizavam, štoviše već sam stolić u dnevnom boravku deformirao odlučnim udarcima kojima sam davao golove skupa s Lukom i Kramom ili čak i onda kad bi oni promašili! Nije to više meni samo nogometni užitak, nego pravi žitak, i život i imanje, pa se nekako nadam s »mojim Vatrenima« dosegnuti i to staračko-djetinje stanje bezbrižnosti, u kojem ne će biti ikojih vijesti doli o nogometnim pobjedama (neka i porazima), o osvojenim medenim medaljonima u inat svim zloćudnim rušiteljima zadnje utvrde domoljublja i hrvatstva, zajedništva i željenoga bratstva…
– Joooj, Vilko moj – sluša mene sve vrijeme moja ženica Jelica – ma nisi ti i ne ćeš podjetinjiti od nogometa! Naprotiv, taj će te tek… Jer, tko bi te čuo kako i što sve vičeš dok gledaš nogomet, na koga sve urlaš i koga zazivaš, taj bi prije pomislio da si upravo usred »Bljeska« i »Oluje«, ili makar na predizbornom stranačkom sučeljavanju! »Naoružan do zuba« mislima i primislima, aktivan i zabrinut, upravo si odraslo napregnut! A tek na dočecima, što li sve ne istreseš organizatorima, vidljivima i nevidljivima…
– Što ću, i u meni geni, geni kameni…
