– Sjećaš se, Vilko, dok smo bili fakini, kak’ nam je najveći strah bil da nam neki huligan ne »proda ciglu«? – kvartovski »dosusjed« Beli vraća me u pluskvamperfekt naših izlazaka, dok nam je metropola bila tek napola. – Pamtiš »famu« kak’ ćemo na Dubravkinu putu samo u jednoj noći kupiti cigli dost’ za kuću do prve deke? A istina, bilo je tih »hulića«, uličara koji su dočekivali u mračnom vuglu pa te ljubazno, kak pravi trgovci, pitali »hoćeš li kupiti ciglu«. Pa si ju na kraju »kupil«, ovak’ ili onak’, s pljuskom ili bez nje, za svu kintu ili za dio džeparca, ak’ si ju odmah kupil po prvoj cijeni… Heeh, stari moj, tak je nekad bilo. A sad, plašim se novih »uličara«, ovih koji mi prek’ noći pokušavaju prodati nove ulice, odnosno nova imena na uličnim pločama! Prvo su nam najavili skidanje četiri navodno »ustaške table«… Vele to je »deustašizacija«, a da ti iskreno velim, ja za ta četiri lika koje smo na ulice dobili devedesetih u »departizanizaciji« nikad nisam ni čul, ne znam ni kaj su bili, pa me tu nisu strašno pogodili… Ali to im valjda ni bilo dost’, neg’ su krenuli u najave komu budu sve sad dali ulice, i tek tu su mi digli tlak! Sad bi ti novi »možemo-uličari«, možeš si to uopće zamisliti, dali ulici ime po… Milki Planinc!?! Stari, pa je l’ ti pamtiš samo zabranjene viceve o njoj?! Pa pred njom bi se sve ove nove lijeve babe, formalne i neformalne, mogle skriti u rupu od zakona! Pa dokud smo došli?! Kaj bumo opet imenovali ulice po »Ljubičici Beloj«, po »Bošku Buhi« ili »Prletu i Tihom«? Možda svoj parkić dobije i Blagoje Adžić, Šljivančanin šetnicu, Ratko Mladić simbolično most, a po Arkanu bi mogli nazvati državni stadion, koji budu izgradili možda tek kad Vatreni osvoje zlatnu kantu!? Jer za ove bronce i srebro, za taj pleh im nismo pustili ni pjesme po izboru na svečanom dočeku… Ma, samo nek’ probaju toj Milki dat ulicu i postavit ploču, ja bum je trgal na dnevnoj bazi, da ih ne budu stigli dost’ naštancati, mamicu im…
– Eto, baš su uspjeli! Upravo kako su i željeli – prekinuh ga prije teškoartiljerijskih riječi.
– Tko?… Što su uspjeli? Nikad ne budu! Daj, nemoj me…
– Pa, ti tvoji novi »uličari«. Kad su shvatili da sve više ljudi počinje shvaćati i pričati što se to zapravo radi s dječicom po Kongu i Zambiji, i koliko sve i kako visokopozicioniranih u tome mora sudjelovati, morali su narodu baciti »novu kost« ili, hajde po tvome, »prodati im ciglu«! Pa kad im nisi otprve »kupio« micanje »ustaških tabli«, jer je tebi Balašević veći hrvatski pjesnik od Bonifačića, morali su »pojačati cigle«. Pa su ti podmetnuli i prepoznatljive komunističke tipove… Samo da »zagrizeš«, jer puno je bolje da se u javnom prostoru govori i o Milki Planinc nego o »Milkama iz Konga«. Nek’ se narod igra »ustaša i partizana«…
– Imaš prav’, dost’ je toga, novo je doba… – uozbilji se i zamisli Beli. – Kaj ne bi dobro zvučalo: »Ulica Milke Zambijke« ili »Prilaz kongoanskoj djeci«?
