Blizu je Jahve svima koji ga prizivlju,
koji ga zazivlju iskreno. (Ps 145, 18)
Nitko dotad nije tako iskreno izmolio molitvu Očenaša kao Franjo Bernardone na dan kada ga je otac Petar izveo pred sud. Izmolio ju je čitavim bićem, čitavim tijelom, potpuno gol na trgu pred okupljenom masom, stojeći nasuprot svojemu ocu, koji ga je pozvao da mu vrati sve što mu je dao. Na trgu se toga dana okupio cijeli Asiz. Trg je doslovno nalikovao na ring: sin naspram oca ili još bolje – otac naspram sina. Sudac meča bio je Guido, asiški biskup. Ljudi očekuju neviđen sraz. Koliko je gust, asiški se zrak može rezati nožem. Stjeravši Franju u kut, otac Bernardone mislio je trijumfirati. Franjin je poraz blizu, Franjo je u »nokdaunu«… »Ti si moj i vrati mi moje!« oštro će otac Bernardone.
No Franjo povlači neočekivan potez kakav nikad nije viđen na ovom svijetu. Kakav manevar asiškoga luđaka! Skida odjeću sa sebe… Franjo je gol. Potpuno gol. Odjeću daje ocu Bernardoneu. On, koji je bio trgovac tkaninom, dobio je natrag svoju tkaninu. Dobivši tkaninu, Bernardone je izgubio vlastitoga sina. No toga su trenutka kršćani dobili velika svetca – svetoga Franju Asiškoga. Morao je postati gol da bi se odjenuo u tkaninu Božje ljepote. Franjo se potom ponosno okreće ocu i neobičnim mu glasom poručuje: »Dosad sam te zvao svojim ocem na zemlji, a sada mogu bezbrižno reći: ‘Oče naš, koji jesi na nebesima’ – kod koga sam pohranio sve svoje blago i u koga sam stavio sve pouzdanje, sve nade.« Toga dana Asiz je spoznao da se rodio sveti Franjo – glasnik Velikoga Kralja.
