»S veseljem smo se spravili…«
Šetajući u adventu na ulici varošev ili naših malih sel gledam prelipo nakinčene obloke i driva sa zvijezdanimi lampicami pred stani, očevidno je kako poruka božićnoga vrimena želji se utjeloviti ne nek u človičje srce i u odnose med ljudi, nego se kani pokazati i u simboli. Gustokrat prodikujemo mi, dušobrižniki da najvažnije je ono duhovno pripravljanje na svetke, no kako ljeta idu najper, sve jače mi se čini da ono vanjsko sve već izražava diboku želju i čežnju srca ljudi ki išću. Pitam se: je li sam pripravan da pomažem kod susreta Išćenoga Boga i iskajućega človika?
Moja domovina je Madjarska u kojoj živim hrvatskim srcem. Naše »hrvatsko pripravljanje« na Božić je svenek bilo jednostavno i katoličansko. Od malih nog okvir adventske svakidašnjice je bila jutarnja zornica i večernja molitva s mamom ili starom majkom i braćom skupa. »S veseljem smo se spravili da bi te vridno dičili, o Marija« – su jačili žene, muži i dica skupa troglasno u rodnom Koljnofu (Kópháza) u maloj crikvi na početku svete maše, i nijedna zornica nije bila završena prez prelipe molitve »Andjel Gospodinov«. Čudami smo se pašćili u crikvu s onom težinom i radošću žitka ku smo na vlastiti ramena nosili da objamimo Božje evandjelje. Meni je bila uvijek važna i cesta ka je peljala do »crikvice«. Viditi kako ljudi iz različnih ulic koracaju prema istom cilju boreći se s vjetrom ili većkrat snigom, nadahnjivalo me je. Navečer smo pak svenek i po hrvatsku i po ugrsku zmolili pokajanje i molitve predanja dragomu Bogu. Gvišno se pita gdo od vas zač ponavljati dvakrat iste molitve? Moj odrašćeni odgovor je kako bi naučili da ljudi različnih jezikov su braća – suputniki i supatniki – i imaju za isti cilj kraljevstvo nebesko.
Med gradišćanskimi Hrvati u Madjarskoj su oni dobro poznati običaji adventa uvijek bili nazočni. Hrvatska Kemlja je posebno poznata o danu svete Barbare. Ona u maškari ide od stana do stana i nosi sriću i zdravlje, ali ne govori: potribuje koga ki na mjesto nje nazvisti radost. Svagdir je velik darovatelj sveti Mikula, a sveta Lucija je nositeljica Božjega svitla med žitom. No s vrimenom su se obogatile ove navade. Već od deset ljet na inicijativu mladih našega Koljnofa »nažganje adventske sviće« poziva u hodočasnu crikvu sela ne nek vjernike, nego i sve ljude dobre volje. Po modelu benediktinske adventske vešpere, ali u slobodnijem obliku se čita jedan odlomak iz Svetoga pisma, jedna meditacija, pa se nastavlja s koncertom i druženjem izvan crikve. Adventske subote su širom hrvatskih sel postale susret mjesnih Hrvatov s Hrvati i Hrvaticami iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine ter Austrije. Duh se okripi i človik najde bližnjega – nije li i to cilj našega shodišća prema Božiću?! A da ne ostane nijedan dan adventa bez molitve i susreta, svaku večer kod jedne druge familije se otpira nakinčeni »adventski oblok« i se premišljava o evandjeoskom odlomku dana. Ljudi sela, ako je moguće, s farnikom skupa nosu od obitelji do obitelji radosnu vist ufanja. Ako bih tribao najti poruku ovih oblokov, mislim su oni molitvena mriža ka da do konca doba išćekivanja spaja cijelo selo.
Božić – ufanje i ljubav – se želji utjeloviti u naš žitak i danas kada se čini da se nemir širi, a mi idemo u susret adventskim duhom. Pobožnosti, običaji, navade jesu sredstva da nas dotakne Bog u cijelovitosti: naš duh, dušu i tijelo u harmoniji. Neka nam udili Bog da bar budemo njegova jaslica: »O, vi uboge jaslice, oštra slama i plenice i ti priprosta živina! Vi ste dvorniki i službeniki, ar ni j’ drugoga, ki b’ dvoril Boga va štalici ležećega.«
Božiče na naše mista
Si ma se reč pater istina, dane do Božič jesu one veče lipe do sekolicihi. Čuda čeljadi mislu siguro štisu stvaru, erke dane do Božič imaju štokodi do veče frunda drugihi, se čuje ke ajer nije štisi.
Se more dušit doma, po grado, u criku, u bar. Čeljade jesu veče vesele, hoču stat skupa, čeljade se čuju bolje. More bit erke se ne grede na skol ol ko rabi more stat koji dan doma, more bit erke one ke živu vane se vrnu za stat s familjom, pur samo za koji dan. Ono ke je siguro je ke na Božiče se feštija Bog ke niče ter Bog ke niče ima forcu za činit stat bolje čeljade.
Se more verjat ol no, tako je!
Oš ta ajer se počme čut dža koji dan pri, okolo dan do Blaženice, dan 8 dučembra. Hiže se počmu napunit do sviči vane oš pur unutra: do funeštre se počmilja vit koja smrčka – ke sa je do plaštike – ke svitli. Oš pa se leštiva presepj. Moreš bit mali, velki, stari, moreš imat za činit koko hočeš, ma no malo vrimena za leštat presepj če se semaj natj.
Presepj ke se čini Mundimitar ol di su grada okolo, kano na cilu Italiju je oni napulitan: Familja Sveta čeka bombinič unutra jene grote – ke more bit činjena do jenoga stoča turkulana – ol unutra jene hižice do driveta. Ter sve okolo život gre napri kano si bi bilo sve istina, kano kako surtiva di je saki gradič de lu Moliz ol Bruciz. Saki pupac čini jena teg, samo ke jesu sve simbolike do štokodiroga. Za reč, je »Benino« ke je na dičalj ke spi oš se reče ke on snije sve šene do presepja, je oni ke tjapiva ribe ke rapresendiva Sti Pjetr, jesu sve pupce ke prodaju stvare ke sak seb rapresendiva jena misec do jenoga gošta. Ter jesu ovce, ovce paskulijaju sve di more ngapat. Ono ke još nije ga je Bombinič štisi ke stoji hranjen di je koji štip fino kada, dan do Božič, oni veče mali do familje ga meče u srid, ume Blaženice oš Sti Sepa, pri za sist sekolike okolo stolice za ist.
Di su čuda gradi, presepje se moru natj pur po grad, di je koja ruvica ol di je koja moštra, kano Mundimitar, di Rocco Giorgetta organidziva saki gošte moštru »Naš Sundze« nako ke ko hoče more činit vit presepj ke je činija. Na ove godišta su bil daver čuda lipe; su bil presepje činjene s piceli, s drivetem, s gozdjem, s kartom, s tapami, s kandunem, sasmi sve što moremo natj po hiž.
Na ne dane pri do Božič se moru još čut skupinare ke džirivaju po grad oš sviru skupinu oš dzambonju. Se vržu napri hiže, sviru koju kandzunu tradicionalu do Božič oš išču koji solit. Kada se počme čut ona muzika iz nadugo, je semaj jena lipa emocjuna ke čini mislit: keja, su ramaj rival Božiče!
Ter, veče se vičinivaju, veče se počmilju čut do sake hiže adure do stvari ke se kuhaju za one dane. Dan do Vijilje oš dan do Božič se ne idu štise stvare. Lu 24 se ne ide meso, se reče ke se idu »stvare brižne«. Još kokodi kuha podne lazanje s mrvici do kruha oš večer se idu ribe, ke maju se funit vre erke pa ma se potj na miso za čekat Bombiniča. Keja, se ne more reč ke ribe jesu „stvare brižne” ma to je počmelo bit do malo godišt. Pri večer do Vijilje se ne idaše nišče erke maše se potj na miso ter ko živaše van maše se bijat koju uru pri za moč rivat na nogami u criku.
Ter kako se činaše za vit put u škuro? Sak seb pecnaše štokodi nak ke oganj svitlaše cili put. Dane do danas ta stvara je divendala jena tradicijuna, oš veče čuda jena velka fešta. Danjun (Agnone), jena grad kurto Mundimitra, se čini »la ‘Ndocciata«: čeljade nosu nike štruture činjene do kani ke pecnu oš ta evend stiskni saki gošte čuda čeljadi, pur iz van grada. Ova »prčesjuna do ognja« je daver čuda duga, tako ke se reče ke ova je »Fešta do ognji do Božič« veče velka na svito. Saki grad ima njegovu tradicijunu oš nosi »njegov oganj«. U Mundimitar se zove Prlj, na Kruč Smrčka. Prlj je jena velka štrutura ke se mandeni s jenime trepedem činjena sve do driveta. Nike mblade do grada, veče do 20 godišta naza, su pital one stare kako se činaše jenu votu, ter do nonda optaj su počel ga leštat saki gošte. Fešta počmilja do kada se leštiva, pa dan do Vijilje se ponese napri crikue dokle se sviru oš se kandaju kandzune do Božič. Koju uru pri do mise se pecni, za steplit čeljade ke gredu na miso, srca oš Bombinič ke stoji za niknit. Prlj ostane pecnut za cilu misu fino kada se ne zgasi sam. Ono lipo je ke, fino kada ne pade nazanji čokar, čeljade ostanu nonde okolo dokle se ide, se pije oš se kanda sekolike skupa.
Dan do Božič, prva misa se reče jutrim rano erke pa ko ma činit za ist ima sve vrime za leštivat. Saldžiča, sir, juha do kokoše, lazanje, janje, nike vote za funit sekoliko se stoji okolo stolice fino večer. Pa jesu stvare slake: kaldžune s grahem, kolačiča pune, tarakule, čičerkjata, paneton, mustačuole oš na sak e mez biskoti s čukulatem.
Je pa ko sviri, ko povida fate do sakoga dana, je ko se šali a la tombola ol na koji drugi jok; je na mod za moč statj skupa almen jena dan na gošte.
Keja, dane do Božič jesu nazbolje dane do ciloga gošta, erke nako je, se more verjat ol no, kako kanda pur Pasquale Papiccio – jena kandautor iz Kruča – »Naš Bog je se skinija dol!«
