Obnovljeni svenarodni pokret »Za Vatrene«, na terasi naše mjesne »navijačnice« okuplja ne više samo nas seniore i časne veterane, već i klince, pa ulovih s pivcem u ruci i »nećaka od strica«, trajnog studenta ali vještog programera Krešu…
– O, Krešo! Nisi još u Irskoj? Pa što ćeš ti tu? Zašto nisi već na sezonskom morskom poslu, kao svakog ljeta?
– Pa evo… zbog nogometa! A tko će me primiti na moru usred srpnja, petnaestoga, kad naši ispadnu… – smije se i namiguje – …prvaci, naravno! Osim toga, bit’ će posla i tu, prebrojavat ću potpise bar do rujna, ak’ bude kak’ ministar veli.
– Kakve sad potpise?!
– Pa ove, za referendume! Ako sam ih sad volonterski brojio, mogu sad i za plaću! Pogotovo što će sad biti »laganini«, brojit ćemo četiri puta dulje nego kad smo brojili zabadava. A rekao je ministar da će taj posao koštati milijun kuna, pa ću valjda i ja pobrati koju tisućicu…
– E, baš budu tebi dali posel!? – zainteresirano »ukliže« Debeli.
– Pa moraju, ne mogu ni oni tolike potpise bez naroda izbrojiti! Kompjutoriziranog…
– Osobito kad čuju u ministarstvu da si i skupljal il’ brojal, svejedno, te mrske im potpise! Na to sam mislil…
– Ma sve se to sredi, važno je samo imati dobru »žnjoru«, – zna mladac odraslo znanje – a moja cura ima djeda il’ strica koji je bio neki branitelj, antifašist, što već…
– Čekaj malo, odluči se što je bio! U kojem ratu… – i Toma se zainteresira. – Sinko moj, nije ti to dvoje isto danas…
– Ma što… – samo na tren se zbuni Krešo. – Kak’ nije isto?! Pa zar nisu fašisti uvijek oni koji hoće osvojiti tvoju zemlju i istjerati te iz tvoje kuće?!?
– Vidiš, Tomek, ima mali pravo! – prihvati Debeli nabačeno, »na volej«. – Zaprav’ smo i mi, nas dvojica, bili antifašisti tam’ na Pokupskom, samo kaj su fašisti koje smo mi gonili po Hrvatskoj nosili kape s petokrakama i kokardama. Čuj, valjda bi onda i mi morali slaviti Dan antifašizma? Valjda, baš samo zato kaj smo i mi antifašisti, naši vođe nisu ni zmislili za nas branitelje neki »Dan antiJNAizma« ili »Dan antičetnikizma«?
– Nije zato, klipane, – zaozbiljno se rasrdi Toma – nego zato što smo mi »pozitivci«, a ne »antiprotivni«. Kako uopće i može smisao ili »stil života« biti da si samo i uvijek »anti«, protiv?!? Pa makar čega!… Kao kad bi velečasnom životno poslanje bilo »antibezbožništvo«, a ne »naviještanje evanđelja«. Tako i mi, branitelji, vodili smo Domovinski, a ne »antipetokrakaški« rat! E, da mi je samo znati kako bi se antifašiste jezično »prevelo« u neku pozitivu, nešto afirmativno?
– Hajde, pustite se više tih fantomskih fašista i antifašista! – prekinuh ih kao VAR utakmicu, pa se opet obratih mladom informatičaru: – No, Krešo, sad mi je ipak lakše kad vidim da će i naša djeca imati neke koristi od tog bacanja novca za novo prebrojavanje referendumskih potpisa…
– Pa da, uopće ne kužim zakaj im to prebrajanje treba? – uleti mi Debeli đonom, s obje noge. – Ne kužim zakaj se političari tak plaše tih potpisa, kad je potpisalo samo 400 tisuća građana, a čak 3 milijuna nije, kak’ je rekel onaj »Faljenisus Ministar«. Zašto uopće provjeravati i rasipavati novce na gluposti?! Čemu panika? Pa jednostavnije mu je odmah sad raspisati referendum i mirno čekati da njegovih tri milijuna ljudi iziđe i rekne da je protiv prvog i drugog, i svih referendumskih pitanja.
– A ne moraju ni sva tri milijuna izići – Toma poželi da njegov »zvižduk« bude zadnji – dosta je da im iziđe »pišivih« 500 tisuća ljudi. A toliko ih skupe na svakoj malo jačoj paradi ili antifa prosvjedu…
