Obješen čovjek. O vlastita ramena. Kao na križu visi glava mome Francu iz razdrljene košulje, još ga nikad takva ne vidjesmo…
– Kaj je, Franc?! Lađe potonule od teške južine? – preduhitrio me Debeli. – Hoće to… Čak i nas, »dečke« od pedeset, »štrecne« u koljenu ili »zažiga« u »križevcima«, kad temperatura s minus šest u jednom danu dođe na prosinačkih »sedamnaest nam je stupnjeva tek«… Evo i mene uhvatila južina, pa me zateže »teniski lakat«, makar je šunkica jedini »reket« koji sam u životu držal! A i taj prerijetko…
– Ma, kakva južina! Kakva meteorologija! Te »nagle« promjene vremena su ništa prema brzini promjena mišljenja naših političara i medija! – načas živnu Franc pa opet uroni u dubinu svoje potonine. – Fućka se meni za temperature i celzijuse, mene je smrznul i zrušil »29. novembar«! Ko nekad njihova gotova jela! Od dana smrti generala i junaka Praljka ja još nisam došel k sebi…
– Što, sigurno su i tebi blokirali »fejs«? – jednom i ja »pretrčah« Debelog.
– Ma… čak ni to! Mene baš nitko ne doživljava… – još dublje potonu Franc. – Zblokirali su i Željca, i Tomu, Borisa, Dankeca, čak i moju Maricu, a imal sam iste objave kao i oni, i generalovu sliku i sve ono napisano kaj treba reći tim našim »vođama«… Pa kak’ ih nije sram!? Baš kad se, odmah prvi dan, ponadaš da imamo svoje »narodno ja«, već za dva dana sami sebi skoče u usta!? I političari, i novinari. Prvo krenuli s hvalama i zahvalama, novinskim čak i televizijskim, filmskim sjećanjima na generala i umjetnika, režisera… A onda, prek’ noći, »silenzio stampa«, kak’ bi rekli športski novinari. Pa su onda iz »silencija« javili oni koje se prve dane jedva čulo, a češće prozivalo! Oni koje bi ja procesuiral taj čas kad su izrekli da je »Hrvatska agresor«, i to bilo gdi na svijetu!! Mi ne znamo bit’ agresori ni u svom dvorištu, zato su nam i opalili tu »hašku flisku«, agresori jedni!
– No, smiri, smiri Franc… Proći će jugo… – pokušava Debeli staložiti već uzjapurenog prijatelja, al se Francek ne da:
– I onda mi takvi, koji Hrvatsku nisu mogli ni smisliti, počnu onako svisoka »soliti pamet«…
– Docirati – zinuh.
– Kaj doc… docirati?? Je da, svi su takvi tobož’ nekakvi docenti, doktori, »ovi i oni«, predsjednici ovoga i onoga, svih tijela i društava, svih važnih ustanova i ureda, dobro su se takvi rasporedili i ugu… rali! Još dok smo se mi borili. Pa sad izgleda da ih ima ko Kineza, šaka jada… Ma svisnul bi od tuge, kad mi takvi sad likuju! Ti isti koji su već imali gotove članke i novine, dok su čekali osudu Gotovine! Pa im se izjalovilo. A i sad, zaribal ih general, morali su opet odgoditi likovanje jer, zamislite, našao se tamo idealist pred svima ubiti! A oni svi, još dok su se krčkali u svojoj državnoj »čorbi«, govorili su da »za ideale ginu budale«. Ma, samo da im pokvari veselje! Pa nisu odmah mogli biti »najpametniji«, nego su morali pričekati cijelu noć i pol dana, da mogu početi slaviti i »dijeliti packe« vlastima o tome kak’ su trebali reagirati na haške događaje »optrve«, a kak’ »od druge«! A… – načas klonu Franc – valjda ih se i mora učiti, kad nemaju ni svoje, a kamoli još i moje hrvatsko »ja«… Ma, sve još od mog imenjaka, to je brod…
– Hajd’, smiri se… proći će jugo! – sad i ja smirujem. – Heeeh, izgleda da ne tuče južina samo u kosti…
– Idite spati vi »meteopati«! – otjera nas rukom i okrene nam leđa. – Ne puše tu južni, nego »jugoslovenski« vjetar, nije to obična južina, to je »teška jugožina«! Napuhala se ta sve od Malte do Haaga, i dalje do… samoga vraga!
