– Hej, Vilko, što ti je? Što ne spavaš, zašto buljiš u strop?
– Zašto? Tražim zvijezde u noći! – zašto je i kako, uopće, budna ta moja ženica Jelica baš dok me drži gorka nesanica. – Učim se da nam nije uvijek otvoreno nebo kad gledamo uvis…
– Ajoooj, dragi moj… – postaje Jelica mazna kao da smo još u prvoj dionici bračnoga maratona. – Pa tebe je to pogodilo!? To što ti je moj brat rekao da bi ti najpametnije bilo da prekineš pisati tu tvoju »tugaljivu kolumnu«…
– Ma, neee… – kako li me samo pozna, bolje nego ja sam sebe, koji sam se već uvjerio da sam u tri ujutro budan tek zbog viška tlaka. – Osim toga, rekao je »neduhovitu pričicu«, a to je još gore!
– No dobro, pa šalio se! – brani sekica svoga bracu, dobro znanoga »Sina Oluje«. – Zar ga nisi slušao? Rekao je da ti je sve badava jer ne znaš i ne možeš biti tako bezobrazno i prostački smiješan kao što je zbilja.
– Rekao je da je ovo moje piskaranje – »cvilkam« kao da su meni »zapalili moju slikovnicu«, i kao da mi nisu sve rodnospolne koordinate na broju – samo obična »kamilica«…
– … Prema »fašniku« koji nas okružuje, i to cijele godine! Tako je rekao! Pa ste se zajedno smijali, gledajući televiziju, kako su se »ljevoglave« intelektualke maskirale u »sluškinje«, sve zbog rodno nenarodne Istanbulske konvencije. I kako se »četnike maskira u državnike«, a »još veće lopine i mutikaše u one koji od lopova spašavaju Agrokorovo blago naše«… I stihove ste počeli slagati…
– Je!… I dobro smo se nasmijali kako naši političari, maskirani valjda u slijepce, »vide« kako sve bolje živimo! I kako nam po novinama biskupe »umirovljuju«, ono kao neka se konačno povuku i maknu oni koji nose na sebi »ožiljke komunizma« jer trebaju nam novi i neopterećeni starim sjećanjima. Al’ istodobno, neka samo u politici i posvud ostane »kosovaca«, »oznovaca« i drugih starih drugova komunista. Važno je samo da su dobro maskirani, prikriveni iza kolumnista, »satiričara« il’ »statista«, i raznih drugih koji su »samo otvarali usta« dok se devedesetih pjevala »Moja domovina«, ha, ha! Je, zbilja je ta zbilja toliko smiješna da joj se teško i narugati… – skroz se ja razbudih u kasni (rani) sat. – A tek onaj tekst o »30 lidera za budućnost Hrvatske«! Sa samo sedam žena i ne puno više onih koji su skrenuli s puta »mi ti se kunemo«, a koji zanosi ulijevo čim krenemo, ha, ha! Ma, jedva me šuro uvjerio da to nije bio »fašnički dodatak« novinama!
– Eto, vidiš – laknulo Jelici – a kako ste se tek smijali onim, kako ste ono rekli, »šizofrenim novinama«, koje stupac do stupca, novinar do novinara, imaju zgražanje i divljenje nad istom »svinjoglavom« kazališnom predstavom!
– E, da… – smračih se – baš tu i tad mi je tvoj brat rekao neka se »ostavim ćorava posla«! I da prestanem pisati te moje »neduhovite pričice«, »koje su za plakanje u usporedbi s ovima koje se mogu čitati u pravim novinama«!
– Joooj, Vilko moj, pa tad ste već bili prešli onu točku na kojoj gemišt prelazi crtu… – Jelica iznova gasi moju noćnu vatru. – Osim toga, dragi, pa bio je fašnik, a toga dana svašta se blebeće i blebne…
– A, ne! Već je bila prošla ponoć kad mi je to rekao! Već je bila korizma!
– I? Još ćeš reći da si je moj brat za »korizmenu žrtvicu« odredio da će svima, bez maske, otvoreno reći ono što ih ide!? Pa tebi prvom rekao?
– Pa da! I možda bi se još mnogi, oni na pozicijama, morali na to odlučiti pa da konačno stane taj »cjelogodišnji fašnik« u našem društvu!
– Evo ja ću početi – zareže Jelica: – Spavaj i prestani me daviti usred noći!
