Popravni dom. Dvije riječi iz reda najstrašnijih zastrašivanja u mom djetinjstvu; prijetnja što bi mi se moglo dogoditi nastavim li biti zločest ili nizati naopake ocjene. Uz pogled na »popravkaše« ili »domovce«, kako smo među sobom zvali vršnjake iz obližnje ograđene ustanove, bio mi je to »komplet straha« za brz »samopopravak«. Danas pak te dvije riječi zvuče mi puno bolje i milije. »Dom« sam shvatio kad smo ga spremni obranili od divljesusjedskih zavojevača koji su ga htjeli posvojiti ili bar malčice do temelja porušiti. A i u riječi »popravni« otkrio sam njen plemenit dio… Sve zahvaljujući susjedi, »teti Ruži«.
– Zašto tog maloga jednostavno ne pošalju u popravni dom? Kaj vi velite, susjed? – zaskočila me u rano jutro, bunovna da otprve shvatim o čemu i zašto ona. – Zar više nema takvih domova? Za sve ove nove »razmažence«, kojima je doma sve dopušteno pa misle da se tako moraju ponašat i u vrtiću, i u školi… I ja bih prosvjedovala, treba sve takve u »popravni«! Kaj ne, susjed?
– Eh, teta Ruža… – shvatih da govori o »glavnoj temi države«, jednom od sve brojnijih klinaca koji uzurpiraju ostale u razredu i šire – nije to tako jednostavno, možda se radi o djeci sa stvarnim teškoćama u ponašanju…
– Pa? Tim više! Zar baš takve ne treba popravljati? – zna teta Ruža znanje. – Ak’ već nema tih popravnih domova, nek’ im dadu te »asistente«, kak’ već zovu te odrasle koji s njima za ručicu idu u školu. Pa da uz svakog takvog klinca sjedi netko, tko će pripaziti kak’ se »derle« ponaša? Evo, moj Štef ne zna kaj bi sa sobom u penziji, a k’o stvoren je i za najveće »male teroriste«. Kad bi on takvom »nemogućem« stisnul jednu »čvrgu«, sve bi bilo moguće! Popravi se, sve se da popravit! I kvrgavo drvo se poravna s malo truda, a ne baca se! Ali, jabuku koja se počela kvariti ne ostavlja se sa zdravima…
– Nego se odmah baci u kompot, kao moja Jelica, a poslije se nađe naivac koji to slatko »popapa«! – sa zadnjom riječi upadoh kao vreća krumpira u auto, samo da ne upadnem u Ružin žrvanj. Ali, ostadoh u ozbiljnim mislima. Ima pravo »teta Ruža«, žena s mojim iskustvom i sjećanjima kad su se čak i automobili, a pogotovo štednjaci ili televizori, kupovali po kriteriju koliko ih je lakše i jeftinije popravljati od drugih modela. Kupovalo se s mišlju da će se popravljati, a ne bacati. A danas, još u trenu dok kupujem novu novcatu perilicu, već se vidim kako ju vlastoručno bacam na otpad za par godina, u trenutku kad je ugrađeni »timer« bespovratno pokvari, s nemogućnošću pronalaska rezervnih dijelova, a kamoli čestitih majstora. Razmišljam kako danas slično činimo i s ljudima, djecom ali i ostalima (najslađe sa starima). Kakvi »popravci« i gnjavaže; tko se »pokvari«, najbolje da ga se »baci«! Pa se nekako pitam ne bi li nam prvo trebalo popravljati »dom«, takav u kojem »domari« ne znaju ili ne žele ni obično dijete »popraviti«! Samo, pitam se dokraja, za one koji ga sustavno i uporno tri desetljeća kvare, za takve bi valjda trebao već i »kazneno-popravni«?!
