– Onda, dečki, jeste svi s familijama bili na »Hodu za život«? – veselo Debeli započinje poluvrijeme za zelenim stolom kafića, nakon što je konačno dovoljno prigrijalo da »pod Sokolom« krenemo s našom »ligom drugaka«.
– Kako su igrali i plazili po terenu, mora da su svi bili! – ja ne moram Debelom odgovarati jer smo jučer koračali rame do ramena, s djecom i ženama. – »Nahodali« se od Franjina do Banova trga, pa su vam zato danas bile olovne noge, ha?
– Ma kakav »hod«!? – prvi se javi Boris, iako po zadihano rumenim licima malonogometaša velikotrbušnoga kalibra vidim da nitko nije hodao još od jesenskog »nogača«. – To je za mlade, za trudnice i one s »kikićima«, ne za nas…
– Ajd, Risbo, znamo da si ti malo »rumeni«, da ne velim »crveni«! – dočekuje ga Debeli. – Ipak ti je »stric od tetke« bil partijski »budža« pa još imaš taj komunjarski refleks. Jer, zna se, oni ne idu na takve hodove, imaju oni svoja hodočašća do Kumrovca i Srba.
– Čekaj, ne kužim, kakve to ima veze? Pa nije to skup o jamama i logorima! – pravi se znatiželjan Dankec. – Kako to da antifašisti ne mogu ići, mislim, zašto oni ne idu na »Hod za život«?
– Kako ne idu?! Pa svi smo mi antifašisti koji smo hodali! – za odgovor spreman dočekujem. – Pa tko bi to mogao biti za život, za rađanje i djecu, a istovremeno i za fašizam?! Fašisti su bili za smrt, sve dok sami nisu izumrli!
– A i »drugovi«, komunisti su za život, još kak’! Čak i nakon prirodne smrti! – brz je na odgovoru i Debeli. – Još kak’ život čuvaju, pa poglečte, ima boračkih mirovina iz četrdeset pete, više neg’ naših dečki iz Domovinskog rata! Ak’ već nisu delali na demografiji, onda su na čudesnom produljenju života i »dostojanstvenoj starosti«! Osim ak’ njihove boračke penzije nisu nasljedne ko leno, pa ih sad uživaju već i »praunučići antifašizma«, a ne samo »djeca komunizma«?!
– Ajd’ ne klistirajte više! – dojadilo Borisu. – Da čujemo i druge, recimo Željca, on je svjetski čovjek! Hajde, reci, jesi ti hodao?
– Hodao? Još u mladosti, s jednom Natašom! – s visoka odgovara naš najnačitaniji gurač lopte. – Svi ti »hodovi«, to je zabava za raju, ništa od toga…
– Eto, toliko od »kreme« iliti elite! – prekinu ga Debeli. – Baš u duhu eurolidera! Negdi sam pročital kol’ki od njih nemaju djece: njemačka kancelarka, francuski predsjednik, britanska premijerka, talijanski premijer pa onaj Junkfer… Ma cijela »liga petice« i eurokomisije, svi skup nemaju djece ko Toma i Vilkec skupa! Fućka se njima za život! Mislim, onaj nakon njih! Poberi, požderi! Je l’ tako, Toma? Bar ti si sigurno bio?
– Pa… mislim da je bila žena i dvi kćeri?… – Toma nagađa kao na kladionici. – Ja sam imao posla…
– Tipično hrvatski! Kad se pet dana ništ’ ne dela, onda se sve mora zbavit baš u neradni dan! – ima Debeli i za nj »poklopac«, na opće veselje, pa shvati da još nije sve »prebrojio«. – Čekaj, Dankec, a ti? Bar ti, muž i otac »od glave do kopačke«, kojom si me nalupal po cjevanici ko da trešće praviš, bar ti si sigurno bil na »Hodu«?
– Ehm…, n… nisam, – grcanje od smijeha prijeđe u ono od mucanja – ne volim ti ja te velike gužve…
– Je, mogel sam si i mislit! – odmahnu Debeli dešperatno. – Još jedan od onih kaj imaju fobiju od javnoga prostora? Sigurno si se plašil da te oni koji s duginim bojama paradiraju za toleranciju i prihvaćanje drugačijih ne bi pogodili kojim svojim paradajzom ili jajem trule različitosti? Ili da te šef ne vidi na kojoj fotki?… Samo tak’, naprijed »stajači«! Dok bumo tak’ branili svoje stavove, hrabro kak zečeki, bumo se i sami na ražanj nataknuli!
