– Nema boljeg od »radnog sastanka« u kafiću. Osobito dok čekaš sugovornika. I protiv svoje volje »prisluškujem« preglasni razgovor »dva stričeka« u bliskim mi (pre)zrelim godinama. Da vam bude lakše pratiti, mlađeg ću »starčeka« nazvati Vinko, a starijeg Hinko…
– Eto, prvo moraš zgoreti pa da društvo shvati da si tu! – njišući glavom nad novinama, škrguće Hinko. – Sad, nakon te tragedije, pune nam novine i ekrani starcih i staračkih domova, a do jučer nitko ni znal da postoje, ni jedni, ni drugi…
– Sreća pa u Rijeci misle na vas, najnovije fosile – podbada ga ni pet godina mlađi mu prijatelj. – Tamo će »drugovi« za sve starije od 100 navrh nebodera postaviti crvenu petokraku, kao umjetničku instalaciju!
– Ma da? Kaj se već i vodoinstalateri bave umjetnošću? I kaj, starčeke budu vlekli na vrh nebodera, na grah? Ne znam baš… Osim ak im na petokraku ne instaliraju još onu gumu za skakanje dole? To bi bil desant starih! Neg’, vidi ovo – nastavi Hinko rovati po novinama – sad kad su se zredali svi stručnjaki, socijalni radniki i psihologi, sad su i obične ljude po cesti počeli pitati kaj misle o staračkim domovima i bi li išli u njih…
– Daj da vidim! – zgrabi mu Vinko novine pa se zagleda. – Ej, najbolja mi ova bakica! Ima već osam banki, a veli da u »dom ne bi išla« osim ako ne bude »baš jako stara«, ha, ha! Ta je prava za tebe!
– Rugaj se ti, mulec jedan, ali mi stari držimo tu Zemlju da se vrti! Evo, neki dan me zove moj 40-godišnji »sinek«. Pokvarila im se pipa u kupaoni, pa zove taticu. Jer on, siromah, »nema alata«. A nema ni pojma! Čim sam došel, videl sam da im je otišel perlator. Ja mu to velim, a on me gleda kak da bi sad trebal nabavit kolajnu od perli! Popravil sam sve za pet minut’, pa ga pitam kak’ je moguće da u kući nema alata, bar francuski ključ? A on, možeš si zamisliti, on mi veli: »Pa, tata, i tako ću ga dobiti jednoga dana, ‘kad ti otputuješ’! Kužiš? On meni, starome svome, tako?… I onda, slušaj me sad, drugog dana, u isto vrijeme, dođem mu fino nepozvan i pozvonim na vrata. Otvore mi on i njegova Keti, a ja mu izverglm pripremljeni govor: »S obzirom da ne mislim nigdje tako skoro ‘putovati’, donio sam ti dar!« I uručim mu francuski ključ, sve onak fino umotan u celofan, s trobojnom mašnom na vrhu! Kad ga je primil u ruke, lice mu se rastopilo skoro kak’ našem premijeru kad je primil onog Macrona za ruku! To si trebal videti, to mu je bila poruka i pouka!
– E, neee! Nije ti to baš bilo pametno! – naglo i odlučno uzdignu Vinko kažiprst. – Ja ću to sasvim drugačije izvesti! Ja imam drugačiji poučak!
– Ma nemoj – frknu nosom Hinko – a kakav to?
– Ja ću francuski ključ, i sav ostali alat, nositi sa sobom i u starački dom, i pogurnuti si ga pod krevet. Tako da me mladi dođu obići makar zbog »francuza«, ako ne zbog mene. Jer kad-tad će im negdje procuriti…
