– Štooo? Nisi bija na dočeku Vatrenih na Trgu bana Jelačića, a iz Zagreba si? Sramoto ljudska!! – i bez kupanja u moru, »pere« me »rođo Stipe« na jedinom mi ovogodišnjem »pri-morskom« vikendu u dalmatinskom zaleđu. – Pa skoro sam ja odoli potegnija, a ti nisi bija! Pa ti, ti si krivi čovik u Zagrebu! Srami se! Ja bi triba živit u metropoli, a ne ti, mekinjar! Ti bi treba bit ovdi, u ovoj pri…, ovoj zabiti di nam lisice peru prozore…
– Sad, dovukle su se one i u naša, zagrebačka predgrađa… Nedavno sam vidio jednu lisicu i kod nas, tu blizu, na Peščenici, kod jednoga »spomeničkoga zdanja«, nastaloga na mjestu ruševina nekadašnjih tvornica… – pokušavam lagano skrenuti temu, ali ne popušta rođo.
– Živi u Zagrebu, a nije na Trgu dočekao heroje! Heroje zajedništva, poniznosti i borbenosti, hrvatstva i vjere! I to ne samo »vjere u sebe«, kako sad izvrću oni vaši novinari, piskarala gori u Zagrebu – upućeniji je Stipe od nas velegrađana – nego heroji one prave vjere u Boga, koju nisu ni krili! Od našeg Zlatka zlatnoga pa do igrača, do našega Ivana »Domaćice«. Evo sam i zapisa kako je lipo reka nakon one jedne utakmice, kad je zabija zadnji penal. Evo… – kopa i izvlači papirić iz svoga »kantunala« – …«vidi se koliko je velik dragi Bog i da je tu uz nas«, točno je tako reka! I kako su još naši igrači cilome svitu, tamo nasrid terena, pokazali svoju dicu! Proslavili familiju, pokazali i nama Hrvatima, i cilom tom neplodnom svitu, di je budućnost! Nit’ su se sramili poigrat s dicom, nit su malima stavljali čarape na glavu da ih se ne vidi, nego su ponosno svima pokazali kako njima nije sve u balunu. Koji ionako igraju bolje od svizi njih! I onda ti, jado ljudska, ne odeš na Jelačićev trg dočekat te ljudine? Sram te bilo!
– E, sad si ga stvarno pretjerao! – prekipje i meni. – Nisam bio na Jelačić placu jer nemam ja tol’ki mjehur da izdržim od deset do deset, ali izišao sam na cestu, kao i kad je Papa dolazio, pa kod »Lisinskog« mahnuo »Vatrenima«. Malo je nedostajalo da dohvatim i dres koji je Šime bacao, a kaže Jelica da nam je skoro na ruke mogao pasti i… cijeli Vida! Znači, ipak sam negdje bio, zahvalio im na najboljem nogo-godišnjem odmoru, mahao sam im…
– Aj dobro, kume, bija si, mahao… – ne oduševih rođu baš naročito, pa nastavi tući udarcima ispod pojasa. – Moš mislit, junačina moj »rođo«! Mavao ti, ne mavao… samo na Trgu je bilo ono pravo! Kod konja, kod Bana! Tamo su i »Vatreni« govorili, jesi čuja selektora? Samo tamo se Hrvatska minja! Pa ne moremo vam uvik mi »geni kameni« dolazit i spašavat’ vas! Zbog takvih ka ti nam i je tako kako nam je… – načas otpuhne pa nastavi mene otpuhivati. – Mulac, nije iša na doček »Vatrenih«!?!… Pff… pa kako će se onda skupit dosta ljudi na prosvidu protiv Istanbulske ili na »Hodu za život«, ili…
– E, to sam bio! I na prvom, i na drugom! – brzo kliknuh.
– Ev’ ga sad, prošempja načisto! Ma daj, muke ti, objasni mi, kako da si za to iša na Trg, a na dočeku »Vatrenih« nisi bija?!?
– Ha, čuj… Za »Vatrene« sam, nekako, bio siguran da će i »najprecizniji« policijski aparati morati izbrojiti više od »tisuću i pol ljudi«, ili koliko su nas ono izbrojili u ta dva slučaja, kad nas je bilo bar par desetaka tisuća! Pa sam, u duhu smiren, sada prepustio malo i drugima elitna mjesta na Jelačić placu!
