– Dosta mi je toga više! – odguruje punac novine po stolu kao da imaju virus gripe. – Samo neke lijeve vijesti… i ideološki i zemljopisno! »Pregaze kola kera« u Srbiji, i već je to kod nas na naslovnici! Kao da se u Austriji ili susjednoj Mađarskoj takvo što ne dogodi? Pa što mene briga za sve te njihove mufljoze i cajke, estradu i paradu, i za svaku Vučićevu izjavu?! Pa što misle ovi u novinama, zašto bi me taj »babyšešelj« zanimao više od Orbana, po čemu mi je Srbija bliža od Poljske ili… Turkmenistana? Ma, pokvare mi dan od jutra… – tišče punac tiskovine kako ih ni u tiskari nisu.
– Pa prestani ih kupovati, otkaži ih! – puna je razumijevanja punica.
– A da, a ti ih najviše čitaš! – iznerviran punac našao je krivca. – Samo zbog tog tvog »fejsa« ih uzimamo!
– Kakvog sad pak »fejsa«?! – zbunjena je moja ženica, a njihova kćerkica Jelica, zabrinuta kako su je čak i stari roditelji digitalno pretekli.
– Pa novinskih osmrtnica! To je bakin »fejs«! – zadovoljan šalom, primirio se punac. – Ja mislim da ona jedina u državi zna s koliko prosječno godina umiru muški, s koliko žene, samci i udovice, s koliko oni s puno ili s malo djece…
– Maaa… pretjeruje Stari, ko i uvijek! – nesigurno se brani punica.
– Pa mama, sad i na internetu imaš raspored sprovoda za sva groblja, – vraća se zadovoljno moja Jelica u poziciju informatičke nadmoći – pokazat ću ti kako se to gleda pa ne moraš više trošiti na novine.
– A, neee… zaludu! – intervenira punac brže od hitne. – Pa nije to onda »fejs«, ako baka ne vidi face pokojnika na sličicama! Tu odmah vidi je l’ se pokojnica »dobro držala« ili su 90-godišnjakinji metnuli sličicu iz četvrtog »birotehničke«…
– E, ovome nisu stavili staru fotku – dograbio se i nos u novine zabio moj šuro, znani »Sin Oluje« – štoviše, živ je i živahan!
– O čemu ti sad, daj mi, to su moj… – već je ljubomoran stari punac što nije gospodar tiskovina.
– E, sad sam siguran… – kima glavom šuro, kao oni slavni klimajući psići na stražnjim prozorima povijesnih Taunusa i »žaba«. – Sad sigurno znam za koga i što sam se borio i ratovao!
– Što sad petljaš i mudruješ? – punac izduljio ruke kao NBA-košarkaš ne bi li dograbio novine. – Za što si se borio?
– Zaludu! Za Budu! – neglumljeno dramatski zastade »Sin Oluje«, pa polako i naširoko razveže. – Ljudi moji, prvi put sam za njega čuo još tamo na Pokupskom, dok sam si mislio da će me sam hrvatski grb na vrpci u kosi štititi od metka. Netko nam je dovukao novine, valjda ove iste, a unutra je pisalo sve najgore o tom »jugoslovenskom ministru«, tako da sam i ja, politički nepismeni fakin, shvatio da je baš taj tip kriv što se ja borim samo u tenisicama, s »papovkom« u ruci i nožem u nogavici, jer nikad ne znaš kad će metak zaglaviti u cijevi. Pisalo je, jasno i glasno, da je on bio za embargo na uvoz oružja, tak’ da mi moramo s »vilama i ostima« protiv tenkova. A sad, vidi ga, »dida« ravno iz ruku »prvog gradskog svjećonoše« dobio odlikovanje grada Zagreba! A ja dobio kronični prostatitis. Još malo pa ćemo izgledati kao vršnjaci… Eto, »stari« – pruži ocu novine u ruke – da nema tih tvojih novina, ne bih ja saznao da je tip zapravo ostvario »izuzetna postignuća« i dao »značajan doprinos« Hrvatskoj, za koju sam ja samo ratovao. Skoro pa je vlastoručno omogućio njezinu neovisnost!? Što je sljedeće? Objasnit će nam mediji da ovo nije bio Domovinski obrambeni rat, nego samo »radničke športske igre« među jugorepublikama? Da su se Škabrnjani i Vukovarci, zapravo, potamanili međusobno, odjeveni u četničke i JNA kostime iz posudionice narodnih borbenih nošnji? Heeh, nakon što su »dokazali« da nam je država nastala na temeljima »avnojske petokrake«, čini se da je sve moguće…
