– Tata… – prekida me sinčić Jurica u prevažnom poslu razvrstavanja svih neplaćenih računa, i razrade taktike koji će prvi »na teren«, a koji će čekati još koji dan »na klupi«, odnosno u ladici računa – …tata, a što je to »uhljeb«?
– Što je to uh… A otkud tebi to?? – gotovo podviknuh. – Zar je i to postalo gradivo trećeg razreda!? Građanski odgoj?? Ili.. nije valjda tebi netko rekao da je tvoj tata uhljeb?!?
– Pa nije… čuo sam to na televiziji… – načas ustukne Jurica pred mojim »kontranapadom«. – I na djedovim novinama bio je naslov »10 najvećih uhljeba«, a unutra nigdje nije bilo nikakvih ni guštera, ni dinosaura…
– Ha, ha, ha! E, baš si me razvedrio u to sivo jutro! Dinosauri, gušteri, ha, ha! Pa uhljebi su ti ljudi!
– Aha… a kakvi ljudi? Mislim, zato što kad je susjed jučer vikao na nas dok smo se igrali – poče izranjati punina pitanja – onda je nekome, mislim Marku, spominjao »ćaću krokodila i uhljeba«.
– Eeh, sigurno ste mu opet blatnom loptom nabijali po novoj fasadi?… A i njemu su, sigurno, glava i uši pune tih »uhljeba« pa je vas »počastio« makar nemate »uhljebljene ćaće«.
– Svejedno, a što su to »uhljebi«? – ipak je Jurica željan znanja.
– Sine, to su ti oni – krećem u nemoguću misiju – koji se zaposle preko veze samo zato da bi dobivali plaću, a da pritom ništa ne rade, ni pametno ni korisno, već samo uzimaju, dobivaju plaću ni za što. Razumiješ?
– Hm… nešto… – lice mu govori više od usta. – Ali ne razumijem tu riječ »uhljeb«!
– Pa kako ne razumiješ? To znači da si nekome dao kruh, plaću, a nije to zavrijedio svojim radom. Hej, čekaj, ti valjda… – počnu mi svitati prosvjetne lampice. – Zar ti ne znaš da je hljeb isto što i kruh?!
– Ne znam… – snuždi se.
– Ma kako je to moguće?!! – zinuh.
– A kako ne bi bilo moguće! – eto mu u pomoć bake zaštitnice, mile mi punice. – Oprosti, zete, tko to kod nas kaže hljeb? Tko? I ja »pečem kruh«, i slavimo »dane kruha«, pa i u Očenašu je »kruh naš svagdašnji«! Taj hljeb, to se nekak’ više govori s onu stranu, znaš ono, »parče hleba«, »lezi ‘lebe« i slično…
– Ma dajte, punica, ne pričajte, hljeb je isto hrvatska riječ! – kočoperim se. – A i na toj top-listi uhljeba ima i onih znanih »velikih Hrvata«…
– Ali, na toj listi su skoro sve samo političari, članovi ove ili one stranke! Pa to je za njih normalno – pravi punica sveznajuće lice.
– Što je normalno?? – uznemirim se. – Da ne rade ništa? Da ne stvaraju nikakvu novu vrijednost??
– Pa ne budu političari proizvodili! Njihovo je zvanje i znanje da najbolje znaju »oplesti« po onima iz drugog tabora! A to naši rade super! Si ih čul u saboru kak se vrijeđaju, od »napuhanih praznina« do »punjenih fazana«… – »mlati« punica jezikom, ne mogu k sebi doći od niskih udaraca njezina plemenita doživljavanja politike.
– A ako ćemo pravo, »hljeb« je staroslavenska riječ – upliće se, na maminu stranu, i moja ženica Jelica, čitajući nam »s dlana«, dok ja kiptim od toga kako se ona brzo snalazi s tim pametnim telefonima (od kojih ću ja sasvim pobudaliti) – koja se pojavljuje i u ruskom, i u poljskom, i…
– I s onu stranu hrvatske granice, ove ili one! – »poštambilja« punica. – Nismo mi to prije nikad tu imali! Mislim, tog uhljeba…
– Mmmpff… – zaustih izgovoriti ono od čeg bi i punici poispadale naušnice, kad me iznova prekine sinčić Jurica, dotad sve vrijeme rodenovski zamišljen…
– Hej, tata… A zašto onda ima samo »uhljeba«, a nema »ukruha«?
